Mobilnost mladih bitna je u procesu njihovog sazrevanja i obrazovanja. Prema rezultatima do kojih je 2011. godine došao Institut za sociološka istraživanja, mladi u inostranstvo na prvom mestu odlaze kako bi našli posao, a zatim da bi imali jednake šanse kao i svi ostali za napredovanje u karijeri. Odmah nakon toga mladi su kao razlog za putovanje u inostranstvo navodili mogućnost za druženje i uspostavljanje kontakata.
Jelena Petrović iz Niša je još kao student novinarstva dosta putovala zbog različitih poslovnih angažovanja, ali se nakon studija odlučila da iskoristi šansu za profesionalno usavršavanje u Americi.
„Sa 24 godine, diplomom u rukama i poslom koji je više ličio na honorarni, nego na stalno radno angažovanje, imala sam osećaj da sam dosta toga već propustila. A to čovek shvati tek kada se izmesti iz poznate sredine i upusti u nepoznato“, kaže Jelena i dodaje da je u Ameriku otišla zahvaljujući stipendiji Američke ambasade u Srbiji, i to na Univerzitet Tenesi u Noksvilu, smer novinarstvo i elektronski mediji.
„Tamo sam pohađala nastavu kao i svi studenti, imala sam mogućnost polaganja ispita, ne i ocenjivanja, učestvovala sam na medijskim projektima na grupi, sama birala predmete koje ću da slušam. U Americi sam prvi put sama snimala i montirala svoje TV pakete, bila na praksi na lokalnoj WBIR TV i prošla prvu veliku životnu školu. Putovala sam na dve velike konferencije i bila u prilici da upoznam i sever i jug i istok i zapad i da ’omirišem’ oba okeana“, priča Jelena.
Kako kaže, odlazak iz zemlje je nešto na šta čovek može da bude psihički spreman, ali nikada ne može precizno da zna šta ga tamo čeka. Druga kultura, drugačije vrednosti, potpuno novi tempo života, mnogo šansi za napredak.
„Za mene je najvrednije bilo to što sam bila na izvoru informacija. Najnovija istraživanja iz koje god oblasti lako su dostupna, profesori su na raspolaganju u svakom trenutku i spremni za svako pitanje, ceo sistem je postavljen tako da mnogo pruža, a traži se minimum discipline, posvećen rad i kritika svega što nas okružuje, a što je u razrađenim i funkcionalnim obrazovnim sistemima inače potpuno prirodna pojava“, kaže ova novinarka i dodaje da je razlika u obrazovnim sistemima bila očigledna.
„Obrazovni sistem u Srbiji čini se trom i nepraktičan. Znanje iz svih oblasti je poželjna stvar, ali studentima često nedostaje praksa i uža specijalizacija. Izgubili smo korak sa vremenom, barem je meni to tako izgledalo, i nakon fakulteta u Srbiji retko ko da ima dovoljno veština ili je dovoljno potkovan da može lako do posla. Ako posla uopšte ima, što je polazna pretpostavka“, smatra Petrović.
Svuda prođi, kući dođi…
Kako kaže, iz Amerike nosi životno iskustvo, lekcije kako se nositi sa problemima kada si u tome potpuno sam.
„Neki od njih su bolovi u rukama i nogama od nošenja snimateljske opreme, svetala, kablova, sve dok nisam nabavila kola, stekla prijatelje iz različitih zemalja sa nekoliko kontinenata i svest da je posao novinara svuda isti, ali da najbolji reporter možeš ipak da budeš na maternjem jeziku i u sistemu koji ipak dobro znaš“, iskrena je Jelena.
Posle nekoliko godina rada u novinarstvu u Beogradu, ona je opet poželela novo iskustvo u obrazovanju, pa se prijavila na dvostruki master program na univerzitetima u Sarajevu i u Bolonji na temu demokratije i ljudskih prava u jugoistočnoj Evropi (ERMA). Preporuku da se prijavi na program dobila je od kolege iz Makedonije, koga je upoznala u Americi.
Jelena je imala prilike da radi u zemljama gde je studirala.
„Kroz master program ERMA istraživanje sam radila u Makedoniji. Tamo se desila prva ponuda u Centru za istraživanje u kom sam volontirala. Nisam bila sigurna. Master tezu sam napisala u Italiji sa ostalim studentima za nepuna dva meseca. Naredne godine sam u Bolonju otišla kao gostujući predavač. Posle svega sam se u Srbiju vratila jer sam želela da kao novinar radim u zemlji koju poznajem najbolje i u kojoj sam odrasla, u kojoj sam provela najveći deo svog života“, kaže Jelena, ali naglašava da je mogućnost za neko novo putovanje i usavršavanje uvek otvorena.
Studentske razmene kao odlična šansa za putovanja
Kroz slična iskustva prošla je i Kristina Đorđević, ekonomista, koja je tokom osnovnih studija bila na razmeni u Norveškoj u okviru programa Serbia-Norway Scholarship Scheme, na Univerzitetu NTNU (Norwegian University for Science and Technology) u gradu Trondhajm. Tokom master studija Inženjerstvo inovacija bila je na razmeni programa Erazmus +, u Litvaniji, u glavnom gradu Vilnjus, na Univerzitetu „Mikolo Romerio“.
„Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam se odlučila da provedem semestar u inostranstvu, a neki od bitnijih su sticanje međunarodnog iskustva, usavršavanje jezika, upoznavanje drugačije kulture, tradicije, načina života, studiranje i druženje sa ljudima iz drugih zemalja, kao i radoznalost u pogledu rada visokoobrazovnih ustanova i izvođenja nastave u zemljama razvijenijim od naše“, kaže Kristina.
Prema njenim rečima, studentske razmene nekada mogu da budu i rizik za same učesnike, jer nikada nisu sigurni da će im se položeni ispiti ovde priznati, što se i njoj desilo. Ovakve situacije onda produže samo studiranje, pa neki studenti onda razmenu doživljavaju kao gubljenje vremena.
„U svakom slučaju, školovanje u inostranstvu preporučujem svima, jer je ovo izuzetno vredno iskustvo koje može u potpunosti da promeni način razmišljanja, mnogo da se nauči, ostvare prijateljstva, putuje, a dokazalo se i kao prednost prilikom traženja poslova. Bitno je i to što se dodeljuju stipendije i to pruža šansu i onima koji nisu u mogućnosti da priušte studiranje u inostranstvu ili putovanja“, preporučuje Đorđević.
Ipak, ona će svoja iskustva iskoristiti da ode iz zemlje i potraži posao u inostranstvu.
„Mladi veruju da se kod nas sve dobija jedino ‘preko veze’, tako da oni koji zaista imaju znanja, žele da rade u struci i dobiju posao na regularan način, razvijaju se, odlaze tamo gde je to moguće, a njihovo znanje vrednovano“, kaže Kristina.
Upoznavanjem drugih kultura mladi šire vidike
Mobilnost mladih je bitna za njihovo odrastanje i obrazovanje, smatra sociolog Miloš Jovanović, docent na Departmanu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Na taj način oni obogaćuju svoje životno iskustvo i „iz prve ruke“ stiču uvid u to da stvari mogu da budu i da se rade drugačije, što povećava nivo tolerancije i otvorenosti, spremnosti za učenje i promene.
„Obilaskom drugih zemalja mladi povećavaju količinu znanja koje može da se iskoristi na različite načine, na primer, da steknu uvid u neku pozitivnu praksu koa bi mogla da bude primenjena i ovde. Ljudi koji se nikada nigde ne mrdnu ostaju, u bukvalnom smislu te reči, ograničeni, kruti, neretko i uplašeni od bilo čega što je drugačije od onoga prihvataju kao jedino moguće. Ovo se odnosi na neke bitne, ali i na najtrivijalnije stvari kao što su hrana i piće koje konzumiraju“, objašnjava Jovanović.
Kao razlog zbog kog mladi žele da odu iz zemlje, on navodi činjenicu da ovde ne mogu da „žive normalan život“, odnosno da dođu do posla ili rade pod iole prihvatljivim okolnostima ili obezbede sredstva za život od plate.
„Opšte siromaštvo i prateća atmosfera bezizlaznosti ljude teraju negde gde postoji neka vizija budućnosti“, kaže on i dodaje da, sa druge strane, ima mladih ljudi koji žele da se, nakon školovanja i usavršavanja vrate u svoju zemlju.
„Sigurno je da je je jedan od razloga za povratak potreba da se bude u svojoj zemlji, gde ti je kuća, gde nisi stranac ili strankinja, gde su ti prijatelji i porodica, gde su ti svari poznate, pa nemaš osećaj izgubljenosti i straha od nepoznatog“, objašnjava Jovanović i dodaje da ima i onih koji se nakon školovanja vraćaju jer imaju obezbeđenu egzistenciju, odnosno jer ih nakon školovanja u inostranstvu čeka posao, ali da su takvi slučajevi znatno ređi.
