Autor: Nenad Rokvić, turizmolog
Zašto grad koji ima Tvrđavu, Naissus, Konstantina i Medijanu još nema ozbiljno pripremljenu kandidaturu za Listu svetske kulturne baštine?
Niš je grad koji o svojoj istoriji govori mnogo i ponosno. U gotovo svakoj zvaničnoj prezentaciji pominju se antički Naissus, Konstantin Veliki, Medijana, Niška tvrđava i vekovi tokom kojih su se na ovom prostoru smenjivale civilizacije. Sve je to tačno. Međutim, kada se istorija iz turističkog prospekta preseli u urbanistički plan, katastar, imovinsko-pravne odnose i svakodnevno upravljanje prostorom, slika postaje mnogo komplikovanija.
Zato možda i nije preterano reći da bi UNESCO mogao da bude najveći „neprijatelj“ Niša. Ne zato što UNESCO ima nešto protiv grada, već zato što bi ozbiljna kandidatura primorala Niš da odgovori na pitanja koja decenijama odlaže. Gde se završava prostor Tvrđave, šta čini njenu zaštićenu okolinu, ko je vlasnik pojedinih parcela i ko njima upravlja? Koji sadržaji su trajni, koji privremeni, a koji nespojivi sa zaštitom kulturnog dobra? I, najvažnije, da li Niš Tvrđavom i njenom okolinom uopšte upravlja kao jednom kulturno-istorijskom celinom?
Tvrđava nije samo prostor iza Stambol kapije
Današnja Niška tvrđava nastala je između 1719. i 1723. godine i predstavlja jedan od značajnijih primera osmanske vojne arhitekture ovog dela Balkana. Ali istorija tog prostora počela je mnogo ranije. Ispod fortifikacije nalaze se slojevi antičkog Naissusa, kasnoantičkog grada, Vizantije, srednjovekovnog i osmanskog Niša.
Zato je pogrešno Tvrđavu posmatrati samo kao park opasan kamenim bedemima. Njena vrednost ne završava se spoljašnjom ivicom zida. Fortifikaciju čine i rovovi, prilazi kapijama, bastioni i drugi odbrambeni elementi, dok se arheološki ostaci antičkog grada prostiru i izvan današnjih zidina.
Posle oslobođenja Niša 1878. godine Tvrđava je još decenijama ostala vojni prostor. Tek posle odlaska vojske početkom pedesetih godina XX veka počinju ozbiljnija arheološka istraživanja. Otkrivani su delovi antičkih ulica, kanalizacionih sistema, termi i monumentalnih kasnoantičkih građevina. Postalo je jasno da se ispod i oko osmanske Tvrđave nalazi veliki deo nekadašnjeg Naissusa.
Najveća vrednost Tvrđave zato možda nije samo ono što danas vidimo, već i ono što se još nalazi ispod zemlje.
Struka je problem odavno prepoznala
Niš zapravo nema problem sa nedostatkom planova. Plan detaljne regulacije kompleksa Tvrđave postoji još od početka dvehiljaditih, a Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš izradio je 2011. godine „Idejno programsko rešenje obnove Niške tvrđave sa predlogom uređenja i revitalizacije“. Deset godina kasnije urađena je i Studija zaštite Niške tvrđave za period 2021–2031.
Posebno je važno što stručna dokumentacija ne posmatra samo prostor unutar bedema, već širu zonu od približno 57 hektara. U njoj su izdvojeni sama Tvrđava, rovovi, Gradsko polje, zona autobuske stanice i zelene pijace, Cvetna pijaca, teniski kompleks, izgrađene površine prema Bulevaru Nikole Tesle i poligon za obuku vozača.
Samo to nabrajanje dovoljno govori. Na relativno malom prostoru nalaze se kulturno dobro, arheološki lokalitet, park, škola, pijace, autobuska infrastruktura, sportski sadržaji, parking i različiti korisnici. To nije jedinstveno organizovana kulturna zona, već mozaik često suprotstavljenih funkcija.
Katastar potvrđuje da to nije jedna celina
Slična fragmentacija postoji i u imovinsko-pravnom smislu. Nije potrebno objavljivati imena fizičkih lica da bi se dokazalo da prostor neposredno uz Tvrđavu nije jedna vlasnička celina. Na njemu postoje gradska i državna svojina, prava različitih pravnih subjekata i drugi oblici vlasništva i korišćenja.
Različito vlasništvo samo po sebi nije problem. Mnoga kulturna dobra u svetu imaju više vlasnika. Problem nastaje kada uz različite vlasnike postoje različite namene, interesi i nedovoljno jedinstven sistem upravljanja.
Zato bi jedan od prvih koraka ka bilo kakvoj UNESCO kandidaturi morala da bude javna digitalna karta na kojoj bi se preklopile granice kulturnog dobra, zaštićene okoline, katastarske parcele, vrste svojine, postojeći objekti i planske namene. Bez imena fizičkih lica, ali dovoljno jasno da se vidi gde postoje konflikti između zaštite, vlasništva i korišćenja prostora.
Kada plan kaže jedno, a prostor drugo
Planski dokumenti godinama prepoznaju potrebu da se okolina Tvrđave rastereti sadržaja koji joj ne pripadaju. Predviđani su zelenilo, bolje vizure bedema, dostupnost kapijama i izmeštanje pojedinih sadržaja.
Ipak, u stvarnom prostoru i dalje opstaju autobuska infrastruktura, pijaca, parking, auto-pijaca, sportski i drugi sadržaji. Neki su nastali kao privremena rešenja, ali su vremenom postali gotovo trajni. Tu se možda najbolje vidi jedan od ključnih problema Niša: privremeno traje dovoljno dugo da postane normalno.
UNESCO, međutim, ne pita koliko dugo nešto postoji, već da li doprinosi integritetu kulturnog dobra ili ga narušava. Stručna dokumentacija već predlaže uklanjanje ili izmeštanje neadekvatnih sadržaja, formiranje zelenih zona, aktiviranje kapija i rovova, arheološka istraživanja, konzervaciju i povezivanje Tvrđave sa okolnim lokalitetima.
Dakle, problem nije u tome što ne znamo šta treba uraditi. Problem je što to ne sprovodimo.
Bač kao upozorenje, ali i primer
Bač je za Niš posebno važan jer pokazuje koliko je UNESCO proces ozbiljan. Tamo tvrđava nije posmatrana kao izolovani spomenik, već kao deo šireg „Kulturnog predela Bača“, zajedno sa podgrađem, arheologijom, verskim objektima, prirodnim okruženjem i lokalnom zajednicom.
Projekat „Vekovi Bača“ godinama je razvijao takav integralni pristup i dobio evropska priznanja, a Srbija je zatim pripremila kompletnu UNESCO nominaciju. Ipak, tokom evaluacije 2024. godine ICOMOS nije preporučio upis Bača na Listu svetske baštine, nakon čega je Srbija povukla nominaciju pre konačne odluke Komiteta.
To nije razlog za podsmeh Baču, već važna lekcija za Niš. Ako ni godine konzervatorskog rada, međunarodna priznanja i integralni pristup nisu automatski dovoljni, jasno je koliko je površna ideja da je za UNESCO dovoljno imati „staru i lepu tvrđavu“.
Šta bi međunarodni stručnjaci danas videli u Nišu?
Videli bi impresivne bedeme, Stambol kapiju, hamam, Bali-begovu džamiju, arheologiju, Gradsko polje i istoriju Naissusa. Čuli bi da je ovde rođen Konstantin Veliki, a nekoliko kilometara dalje videli bi Medijanu.
Ali bi zatim obišli prostor oko bedema i videli autobusku infrastrukturu, pijacu, parkinge, sportske terene, poligon za vozače, različite parcele, vlasnike i korisnike.
Njihovo prvo ozbiljno pitanje verovatno ne bi bilo koliko je Tvrđava stara, već: šta tačno kandidujete i ko upravlja tom celinom?
Možda je pogrešno kandidovati samo Tvrđavu
Sama osmanska tvrđava iz XVIII veka jeste izuzetno vredna, ali Evropa i nekadašnje Osmansko carstvo imaju veliki broj značajnih fortifikacija. Zato Niš mora da pronađe ono što ga čini zaista drugačijim.
Mnogo snažnija priča mogla bi da bude: „Naissus – grad Konstantina i dva milenijuma urbanog kontinuiteta“.
U toj priči Tvrđava ne bi bila samo osmanski spomenik, već mesto na kojem se preklapaju antički, kasnoantički, srednjovekovni, osmanski i savremeni grad. Gradsko polje i arheološki ostaci predstavljali bi deo Naissusa, dok bi Medijana bila monumentalni kasnoantički kompleks neposredno povezan sa istorijom grada i Konstantinovom epohom.
Takva potencijalna serijska nominacija morala bi biti stručno proverena kroz ozbiljnu međunarodnu studiju izvodljivosti. Ali početna priča bila bi neuporedivo snažnija od kandidature „još jedne tvrđave“.
Šta UNESCO znači za turizam
UNESCO status ne znači samo više turista. On menja međunarodnu poziciju grada. Destinacija lakše ulazi u programe stranih turoperatora, kulturne rute, školske i univerzitetske programe, arheološke ture, stručne ekskurzije i međunarodne medijske projekte.
Za Niš je posebno važna dužina boravka. Grad se nalazi na velikim saobraćajnim i turističkim pravcima, ali veliki broj ljudi kroz njega samo prolazi. Jedna dodatna noć turista znači hotel, večeru, doručak, lokalnog vodiča, muzejsku ulaznicu, taksi, kafu, suvenir i lokalni proizvod. Mnogo je važnije da Niš od tranzitne tačke postane destinacija zbog koje se ostaje.
Politika razmišlja četiri godine, kulturno nasleđe vekovima
Tu se nalazi možda najvažniji problem. Arheologija i konzervacija zahtevaju godine, ponekad decenije, a njihov najveći uspeh može biti upravo odluka da se na nekom prostoru ništa ne izgradi.
Politička logika, međutim, traži nešto što se može brzo otvoriti, fotografisati i predstaviti kao rezultat. Konzervator pita šta mora ostati sačuvano za dve stotine godina, dok političar često pita šta može biti završeno do sledećih izbora.
Dok ta dva vremena ne postanu deo iste strategije, Tvrđava će ostati prostor na kojem se kulturno nasleđe takmiči sa trenutnim potrebama grada.
Zaključak: prvo se ponašajmo kao da smo već na UNESCO listi
Niš najveći deo ovog posla mora da uradi čak i ako nikada ne bude upisan na Listu svetske baštine. Tvrđava neće postati vrednija onog dana kada dobije međunarodni logo, niti će Medijana tada dobiti lepše mozaike. Te vrednosti već postoje.
Ono što nedostaje jeste sistem koji će ih povezati, zaštititi i predstaviti kao jednu celinu. Potrebna je jasna mapa kulturnog dobra i vlasništva, jedinstven model upravljanja, etapno izmeštanje sadržaja koji nisu kompatibilni sa zaštitom, nastavak arheoloških istraživanja i povezivanje Tvrđave, Medijane i Naissusa u jednu razumljivu istorijsku i turističku priču.
Bač je pokazao da je put do UNESCO-a dug i da ni ozbiljan rad ne garantuje uspeh iz prvog pokušaja. Ali je pokazao i da jedna sredina može da prestane da posmatra tvrđavu kao usamljeni spomenik i počne da gradi celovitu strategiju kulturnog predela.
Niš ima izuzetne istorijske karte: Naissus, Konstantina, Medijanu, Tvrđavu, kasnoantičku arheologiju i gotovo dve hiljade godina urbanog kontinuiteta. Problem nije u tome što nema dovoljno istorije, već što tu istoriju još nije spojio u jednu ozbiljnu celinu.
Zato UNESCO jeste najveći „neprijatelj“ Niša samo u ironičnom smislu. Bio bi neprijatelj improvizacije, privremenih rešenja koja traju decenijama, parkinga uz bedeme, neusaglašenog upravljanja, planova koji ostaju u fiokama i ideje da je svaki neizgrađeni kvadratni metar neiskorišćen prostor.
Bio bi, zapravo, neprijatelj naše najskuplje urbanističke rečenice:
„Ma, može to i ovako.“
Možda će Niš tek kada odluči da se prema Tvrđavi, Naissusu i Medijani ponaša kao prema svetskoj baštini biti spreman da od sveta zatraži da ih kao takve i prizna.
Stavovi autora ne odražavaju nužno stavove redakcije portala mediareform.rs.
Povezane vesti
Konačno se oglasio i Medicinski fakultet – u ponedeljak staju na 15 minuta 
Prikupljen novac za oslikavanje murala u čast novinaru Miloradu Doderoviću 
Filmski susreti za kraj avgusta, očekuje se dolazak brojnih glumaca 
Inicijativa za Plan adaptacije na izmenjene klimatske uslove u Nišu do kraja godine