Glumac niškog Pozorišta lutaka Davorin Dinić, foto: Ivan Dinić
„Pozorište je onaj deo mene koji je uvek tu prisutan, a sve ostalo čime se bavim je moja želja da se još na neki način kreativno izrazim“ započinje priču Davorin Dinić, glumac niškog Pozorišta lutaka, koji je veliku popularnost stekao serijom obrađenih fotografija „Senke starog Niša“.
Dinić kaže da je konstantno u potrazi za kreativnim izražavanjem, pa su tako, osim pozorišne glume, deo njegovog života i fotografija, muzika, kao i dramaturški rad i režija.
„Ono što nije dobro, a može da se desi je da se zasitim određenog kreativnog izraza i zato je pozorište, koje obuhvata brojne grane umetnosti, na prvom mestu, i njega nikad neću da se odreknem“ dodaje on.
Počeci u pozorištu
Davorin Dinić kaže da se brzo zaljubio u lutkarstvo, foto: Ivan Dinić
Spletom okolnosti, naš sagovornik se početkom dvadeset prvog veka obreo u Pozorištu lutaka i brzo se zaljubio u ovaj pozorišni izraz.
„Pretpostavljam da je tako zato što lutkarstvo zahteva posebnu estetiku“ pojašnjava Dinić „Lutkarstvo pruža više mogućnosti jer ste lišeni realizma i vi sa lutkom možete da uradite sve što poželite i to je jedna platforma gde možete da se bavite svojom maštom bez ikakvih ograničenja“.
Željan da otkrije nešto više o lutkarstvu, odlučuje da sa nekoliko kolega iz pozorišta proba da upiše lutkarstvo u Sofiji. Dinić i njegove kolege iz Niša uspešno su prošli prijemni ispit i upisali glumu sa lutkama na Nacionalnoj akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Sofiji. Njihovu klasu vodio je Bonjo Lungov sa kojim su imali saradnju i u niškom Pozorištu lutaka.
„To nešto što je falilo je formalno obrazovanje, a akademija je bila prelomna tačka u mom bavljenu pozorištem, ali je i otvorila vrata za neke nove svetove koje sam počeo da otkrivam“ kaže Dinić.
Među idejama koje su imali niški studenti u Sofiji bila je i ona za osnivanje smera lutkarstvo u Srbiji, ali još uvek do toga nije došlo.
„Već sada vidim da je to bila ambiciozna ideja i jako teška, ali videćemo – godine su pred nama“ optimističan je on.
Šta je najvažnije za glumca?
“Publika je najvažnija”, foto Ivan Dinić
Bio glumac sa formalnim ili bez formalnog obrazovanja, ako je dobar i ako se „kockice slože“ za svoj rad dobije nagradu. Međutim, Dinić je mišljenja da su nagrade ne baš toliko bitne.
„One su svakako lepe, dobro je da ih ima i nama puno znače, ali ne treba otići u patologiju i od tih nagrada praviti famu kao da je to nešto najvažnije na svetu“ pojašnjava on i dodaje da je njemu bitnije kako se glumac ponaša na sceni, jer „scena je najveća nagrada“, a to uključuje i publiku.
„Ono što je najvažnije na svetu je publika koja vas gleda i koja najbolje zna, koja najbolje procenjuje da li ste vi na sceni iskreni, da li volite to što radite i da li to što radite delite sa njom“ podvlači Dinić.
Uloga pozorišta
“Zadatak pozorišta je i da edukuje”, foto: Ivan Dinić
Niška je publika, kako kaže naš sagovornik, uglavnom svesna kvaliteta predstava i mišljenja se o predstavama, uglavnom, poklapaju publici i ansamblu. Retki su suprotni primeri, kao što je eksperimentalna predstava „More mašte“ koja nije naišla na dobre komentare kod još nenaviknute publike na takvu vrstu izraza. Međutim, tim pozorišta je to video kao zadatak.
„Zadatak pozorišta je da na neki način obrazuje publiku i da se sa publikom obrazuje zajedno i da zajedno koherentno stvara novi pozorišni ukus“ ističe Dinić.
Dakle, kako je pozorišna misija i da edukuje – vođen time, Davorin se oprobao i kao dramski pisac. Prvo je napisao komad „Deda Mrazovi pomoćnici“, a sedam godina kasnije „Deda Mrazovi pomoćnici i novogodišnji vremeplov“ u kome je utkao svoju ljubav prema naučnoj fantastici, ali i mogućnost da se deci približe neka istorijska razdoblja.
„Trudio sam se da, pored toga da bude predstava deci zabavna, da bude i edukativna, a to je ono najvažnije u dečijem pozorištu – ako klinac bude pun pitanja posle predstave, mi smo uspeli u svojoj misiji“ ističe Dinić.
Da li je lutkarstvo način da se očuva dete u sebi?
Mogao sam da se bavim bilo kojom profesijom, ali mislim da bih u sebe i dalje negovao tog malog Davorina jer stalno sebe podsećam na njega i trudim se da ga ne zaboravim. Vrlo često postavim sebi pitanje „kako bi to dete u meni odreagovalo i kakvo bi bilo njegovo mišljenje“. To mi, zapravo, pomaže u nekim situacijama i održava u nekom kreativnom žviotu jer se osećam dužnim prema tom detetu u sebi i mnoge stvari koje radim, radim zbog njega.
Uloga medija u kulturi
Mediji mogu da imaju ulogu u stvaranju novog pozorišnog ukusa publike, ali zasad je nemoguće jer ili pokrivaju nedovoljno ili ne pokrivaju uopšte pozorište, ali i kulturu generalno. Dinić ne krivi medije jer su oni, kako navodi, ogledalo publike koja ih prati.
„Mediji, kao i pozorište, imaju tu obavezu i zadatak da oblikuju svoj auditorijum, sa druge strane ne može se pobeći od toga da postoje ljudi koji prate te medije i njihov ukus se nalazi u određenom spektru i mediji, ako hoće da opstanu – jednostavno moraju da rade u tom uskom spektru koji postoji“ pojašnjava on i dodaje „U tom smislu, ne mogu da očekujem da se mediji bave kulturom ukoliko nemamo publiku koja će da konzumira to što mediji rade“.
“Pogled sa Stambol kapije prema centru”, foto Davorin Dinić
Društvene mreže imaju veći uticaj od tradicionalnih, pa i veći auditorijum, zato i ne čudi velika popularnost Dinićeve serije obrađenih fotografija „Senke starog Niša“.
„Senke starog Niša su proizvod moje velike nostalgičnosti – volim da se sećam starih vremena, ali ne u patetičnom smislu: volim da učim iz starih vremena i uživam u toj reminiscenciji“ ističe Dinić.
Kako sam kaže, on je to počeo da radi za publiku koja ima samo jednog člana – njega, i pokušao je da napravi nešto što bi se njemu svidelo bez obzira na mišljenje drugih. Na kraju je to rezultovalo velikom popularnošću na društvenim mrežama. Dinić se tu nije zaustavio, i iz želje da zamisli kakva bi bila budućnost – rodila se nova serija obrađenih fotografija – Nistopia.
Prošlost, sadašnjost i budućnost
Kao što su mu svi hobiji sastavni deo ličnosti, tako i prošlost, sadašnjost i budućnost sastavni su deo njega.
„Što se mene tiče: uživam u sadašnjosti, ali sam uvek svestan prošlosti koje se nikada ne stidim i koja me određuje, a budućnosti se radujem kakvagod da je i nestrpljivo je očekujem“ kaže Dinić.
Budućnost kulture u Nišu
“Potrebno je još malo više podrške”, foto: Ivan Dinić
Kada je reč o niškoj publici, naš sagovornik je opstimista i kaže da budućnost zavisi od nas samih.
„Onog trenutka kad odgovornost za budućnost prebacimo na nekog drugog – tog trenutka mi gubimo dodir sa realnošću i naša očekivanja nisu adekvatna onome što će da se desiti“ pojašnjava.
Opstimizam za budućnost kulture, Dinić vidi i u tome što Niš obiluje kvalitetnim ljudima, ali ističe neophodnost materijalne satisfakcije ljudi koji se bave kulturom i umetnošću.
„Potrebno je još malo više podrške, razumevanja i pametnijih sistema koji bi na najbolji način donosili kvalitetnije odluke usmerene ka tim mladim i kreativnim ljudima“ navodi on i dodaje da postoje incijative i da se nešto dešava, „ali da je to daleko od onoga što bi praval podrška trebalo da bude“.
Osim podrške, naš sagovornik smatra da je potrebno da se usmerimo na mlade.
„Treba da se sva energija skoncentriše u tu tačku mladih ljudi koji stasavaju, da im pomognemo da se što bolje i što lakše izražavaju, a najbolji način bi bio da im se sklonimo s puta“ zaključuje Davorin Dinić.
Bekstvo
Davorin Dinić kao Robert Hamer u filmu Bekstvo, foto: Nikola Stojanović
U filmu Bekstvo, koji je trenutno u fazi postprodukcije, Davorin Dinić imao je rolu upravnika logora Crveni krst Roberta Hamera. On ovo iskustvo opisuje kao zanimljivo i novo.
„Nisam imao mnogo prilika da se oprobam na filmu, televiziji, a ovo je bila jedna jako lepa ideja koja mi se u startu dopala i oduševljeno sam prihvatio. Zaista je bilo zanimljivo i znatiželjan sam da vidim šta je na kraju ispalo. To je ona razlika između pozorišta i filma“.
