„Nad tijelima žena u medijskom diskursu odigrava se najagresivnija eksploatacija i diskvalifikacija žena. Gola, seksualizovana žena, žena, to jest njena vagina, njeno tijelo, jeste medijska atrakcija, objekat na naslovnoj strani, tijelo koje prodaje novine“, priča za mediareform.rs dr Jelena Višnjić, jedna od osnivačica i urednica festivala feminističke kulture i akcije – BeFem.
Ona ističe da žena na javnoj sceni (osta)je u granicama tela, te da je erotizovana i objektivizirana uprkos svim postignućima.
„To je medijska i javna praksa i za žene iz popularne kulture, ali i za žene koje su aktivne u uticajnim političkim i ekonomskim zonama društva“, smatra Višnjić. Tome svedoči i podatak da je 85% poslanica širom Evrope doživelo psihološko nasilje u parlamentu.
Kada je reč o popularnoj kulturi, ilustrativan primer od brojnih iz srpskih medija jeste višenedeljno plasiranje različitih medijskih sadržaja o pevačici Jeleni Karleuši, zbog kojih je reagovao kako Savet za štampu, tako i Ministarstvo kulture i informisanja.
Povodom izveštavanja i objavljivanja pornografskih sadržaja o Jeleni Karleuši, Savet za štampu je ocenio da je u pitanju drastično kršenje Kodeksa novinara Srbije, dok je nadležno ministarstvo podnelo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv dnevnih novina Кurir, Informer, Srpski telegraf i Alo.
„Jelena Karleuša je kroz procese samoproizvodnje estetske i etičke, ali i kritičkih istupa protiv Srpske pravoslavne crkve, otvorenog stava o ratnim zločincima, javne podrške LGBT zajednici probila granice patrijarhalnog reda i ustoličila sebe kao subjekat u stalnom prelaženju granica, čije je djelovanje provokacija u odnosu na konzervativnu i tradicionalnu sredinu“, navodi Jelena Višnjić, dodajući da, „bez obzira na ove emancipatorske intervencije“, ne treba zaboraviti njene problematične javne nastupe poput zagovaranja protiv vakcinisanja.
Svi ovi elementi, smatra Višnjić, čine je pogodnom metom, „vrednosnom i tržišnom ’robom’ za duboku patrijarhalnu strukturu, koja je i te kako živa u svim segmentima društvenog života, uređivačkim i javnim politikama, ulicama, barovima“.
„Svi ti društveni prostori uzvratili su udarac javnim linčom danima se naslađujući njenim privatnim fotografijama“, navodi, i zaključuje da je slučaj Jelene Karleuše nedvosmislena potvrda da se objektifikacija žena najčešće realizuje u polju zabave i ženske seksualnosti, dominantnog ženskog medijskog područja, u kojoj se one izlažu kontinuiranoj seksualizaciji, diskriminaciji i mizoginiji.
Medijska slika žene – dve krajnosti
Jelena Karleuša nije usamljeni primer. Naime, predstavljanje žena u medijima inače se najčešće bazira na njihovom spoljašnjem izgledu, na navodno „tipično ženskim“ osobinama i ispunjavanju „anatomske misije“ kroz insistiranje na seksualizaciji i/ili objektifikaciji ženskog tela ili majčinstvu, kao dvema krajnostima u medijskoj realnosti žena, objašnjava Višnjić.
Prema njenom mišljenju, na taj način čuvaju se patrijarhalni temelji rodne podele uloga u društvu koji su posebno prisutni u tradicionalnim sredinama, gde mediji projektuju uveliko zastarele stereotipe.
„Svrha tih stereotipa jeste da trivijalizuju i marginalizuju ulogu žena u javnoj sferi, da ih diskvalifikuju kao ravnopravne profesionalne učesnice u javnom, političkom, ekonomskom, kulturnom životu i na taj način što je moguće više otežaju ili čak da spriječe njihovo napredovanje“, smatra Višnjić.
Saradnja svih aktera – jedini način da i žrtva i društvo izađu iz začaranog kruga nasilja
Prema pisanju RTS-a, do jedanaestog meseca 2018. godine trideset žena ubijeno je u porodičnom nasilju, dok je u proteklih deset godina od nasilja u porodici stradalo više od 350 žena.
Istraživanje „Krivično delo nasilja u porodici u sudskoj praksi – nove tendencije i izazovi“, čije su autorke profesorke pravnih nauka dr Natalija Žunić, dr Nevena Petrušić i dr Vida Vilić, pokazuje da je preko 95% izvršilaca muškog pola.
Jelena Višnjić smatra da iako se pitanje nasilja nad ženama problematizuje u medijima, i dalje je izveštavanje bazirano na stereotipima i senzacionalizmu, kao i odsustvu poštovanja privatnosti i dostojanstva žrtve.
„Dijagnoza medijskog narativa o nasilju nad ženama pokazuje transformaciju teksta od medijskog linča do tihe licemjerne solidarnosti sa žrtvom, koja bez ikakve analitičke distance ka već izgovorenom otvara mogućnost eksploatacije ženske figure kroz nasilje čak i posthumno. Posledica jeste kontinuum nasilja nad ženama“, tvrdi Višnjić.
„Aktivno učešće, istraživacko i odgovorno izveštavanje medija u oblasti nasilja u porodici predstavlja veliki doprinos u procesu senzibilisanja javnosti o ovoj temi, koja se doskora smatrala problemom ličnog i porodičnog prostora. No, kreiranje javnog mnjenja, kao i izgradnja dobrih praksi medijskog izveštavanja, dugotrajan je proces, koji zahteva saradnju i koordiniranu akciju svih društvenih aktera – sudstva, policije, zdravstva i civilnog sektora, i donosilaca odluka koji se problemom nasilja bave. To je jedini mogući način da i žrtva i društvo izađu iz začaranog kruga nasilja“, navodi.
Dodaje i da je, osim uvođenja rodno osetljivog izveštavanja i smanjenja senzacionalizma kojim se opravdava i normalizuje nasilje nad ženama, posebno važno razvijati medijske alate za rodno senzibilisano izveštavanje, poput rodno osetljivog jezika, baza podataka stručnjaka i stručnjakinja, novinarskog kodeksa. Osim toga, neophodno je i stalno praćenje njihove primene u medijskoj praksi.
Važna vidljivost različitih ženskih uloga
Na pitanje o tome koje su smernice za nestereotipno predstavljanje žena u medijima, Višnjić ističe da ne postoji recept, ali dobro polazište jeste medijska slika u kojoj će postati vidljive različite ženske uloge i glasovi, koje u tradicionalnim medijima ostaju nevidljive i marginalizovane.
„Potreban je edukacijski i medijski rad usmeren ka tome da različiti medijski akteri i akterke shvate važnost proizvodnje i promocije medijskih sadržaja koji promovišu feminizam, žensku politiku, kao i modele otpora rastućoj fašizaciji društva, te rastućem autoritarnom i nacionalističkom poretku“, navodi i dodaje da je to potrebno sprovesti u različitim delovima Srbije, posebno u onim koje karakteriše specifično iskustvo oblikovano nacionalizmom, rasizmom i militarizmom.
„Danas je važno da sve i svi kao aktivistkinje, novinarke, istraživačice budemo fokusirane na unapređenje vidljivosti žena u medijima i da utičemo na kreatore medijskih politika da preuzmu odgovornost u ostvarenju rodne ravnopravnosti i ženskih prava kroz promenu raspodele moći u društvu koja se oslikava u javnom i medijskom prostoru“, zaključuje.
Tome značajno može doprineti i Biro Jednakost, koji BeFem razvija već tri godine. Reč je o bazi stručnjakinja u različitim oblastima.
„Biro Jednakost pokazuje da žene postoje, misle i stvaraju znanje u različitim važnim temama iako ne dolaze do medijskih prostora, te ovaj model daje praktičan alat samim medijima“, poručuje Višnjić.
Pročitajte i…
Žena u medijima: hiperseksualizirano telo ili žrtva
Lepši i jači pol – glavni akteri stereotipne medijske scene
Nasilje nije u četiri zida!
