Policentrični zajednički jezik i deklaracija o tome izazvali burne reakcije

Boban Arsenijević; Foto: Srđan Veljović, copyright Udruženje Krokodil

Potpisivanje „Deklaracije o zajedničkom jeziku“ izazvalo je veliku pažnju medija i građana širom bivše Jugoslavije. Mišljenja o Deklariaciji su podeljena. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović ocenjuje da je to projekat „koji je umro zajedno sa bivšom Jugoslavijom“, stav članova Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti da je „besmislena, apsurdna i uzaludna inicijativa“, srpski lingvista Predrag Piper izjavio je da to nije zajednički jezik, već varijanta srpskog, a sa druge strane – deklaraciju je, na sajtu projekta „Jezici i nacionalizmi“, za desetak dana, potpisalo skoro 8.000 ljudi.

Jedan od prvih potpisnika i učesnik u pisanju Deklaracije je lingvista i profesor na Departmanu za srpski jezik niškog Filozofskog fakulteta Boban Arsenijević.

Treba podsetiti da je prva ideja o zajedničkom jeziku nastala u 19. veku, tačnije 28. marta 1850. godine u Beču. Taj zajednički jezik je imao za cilj da stvori veću kulturnu i političku populaciju na ovim prostorima, ali i da pokuša da ujedini sve Južne Slovene. Tada je za osnovicu tog jezika uzeto novoštokavsko narečje, koje je centralno, pa samim tim i svima najbliže. Posle nešto više od 100 godina u Novom Sadu je i standardizovan zajednički jezik pod nazivom srpskohrvatski.

„Svako ukrupnjavanje scene je dobro – što smo veća kultura, to smo jača, bogatija, moćna, sa većim potencijalom, nezavisnija od uticaja drugih kultura, manje smo sateliti, više smo kultura koja ima svoj život, sopstvene pojave, strujanja,  inicijative, karakteristike…“ – objašnjava naš sagovornik.

Raspadom SFR Jugoslavije početkom devedesetih godina dvadesetog veka, raspao se i zvančni zajednički jezik.

Da jezik prati sudbinu društvenih, političkih, istorijskih zbivanja i promena saglasan je i profesor Arsenijević, ali dodaje da se ništa ozbiljno nije desilo sa jezikom „osim što je jezik zloupotrebljen i što je bilo pokušaja menjanja jezika“.

„To su pokušaji nasilnih promena, ali nijedan nije urodio plodom. Jezik je ostao kakav je bio“ – ocenjuje naš sagovornik.

„Recimo, u Hrvatskoj se kažnjavalo ako se više od pet srpskih reči, kako su ih oni zvali, nađe u tektsu. To podleže krivičnom zakonu i postojala je zatvorska kazna za to“ – kaže profesor i dodaje da su neke novine kažnjavane po tom zakona.

„Drugo, menjali su ne samo srpske reči, već i turcizme, i grcizme i mnoge reči koje naginju ka istoku i gde srpska jezička varijanta stoji između njihovog usvajanja i zapadne hrvatske varijante – i njih su menjali. Paradoksalna je situacija da Hrvati koriste turcizam, recimo kat, a mi koristimo slovensku reč sprat. Oni su insistirali na menjanju svih tih reči kako bi očistili hrvatski jezik od srpskih reči što je, naravno, besmislica i to, naravno, nije proradilo. Postajalo je samo nekoliko godina, videlo se da nema efekta“ – objašnjava Arsenijević stanje jezika u Hrvatskoj nakon raspada Jugoslavije.

Da i u delu srpske lingvistike, nakon raspada zajedničke države, nije bila bolja situacija, pa čak i komična i apsurdna, svedoči i činjenica da je, na predlog SANU, Vlada Republike Srpske u jednom trenutku uvela ekavski izgovor umesto tamošnjeg prirodnog ijekavskog.

Meni je drugarica pričala da su deca njene sestre u školi učila o subektu i obektu jer koliko je nama teško da znamo gde ide ije ili je, toliko je ljudima u Bosni i Hercegovini da znaju gde treba da bude e, pa je bila inekcija i mnogo toga drugog“ – priseća se profesor Arsenijević.

Mogućnost rasprave o različitim jezicima je, za potpisnike deklaracije, isključena.

„Jedini način da zaista postoji hrvatski jezik različit od srpskog je da se Hrvati odreknu njihovog sadašnjeg novoštokavaskog, istočnohercegovačkog, kakogod ga zvali, standarda i da se vrate nekoj kajkavskoj ili čakavskoj varijanti kao standardu. Tada bi to bili različiti jezici. Ili kada bi u Srbiji neko odlučio i uzeo torlački, naš južnjački govor, za standard. Tako bi bilo stvoreno  dovoljno razlika da se govori o različitim standardnim jezicima“ – objašnjava Arsenijević.

Da li je budućnost čakavskog, kajkavskog i torlačkog – skrajnutih govora unutar ovih varijanti izvesnija unutar zajedničkog jezika ili unutar konstrukata podeljenjih nacionalizmom – hrvatskog, srpskog?

„U suštini, mislim da njihova sudbina ne zavisi od tog pitanja,  već ona zavisi od jezičke ideologije, odnosno sa kojom jezičkom ideologijom se pristupa jednom ili drugom rešenju. Ako se ovoj ideologiji jednog zajedničkog jezika pristupi sa jugo-nacionalističkih pozicija i sa nekih agresivnih ideoloških pozicija o jednoj populaciji, jednom narodu i jednoj kulturi – onda to može da bude loše za te periferne grupe govora. Sa druge strane, i jedna i druga priča mogu da imaju drugačiju ideološku perspektivu u kojoj će periferni jezici imati svoje mesto. Standardnom jeziku se može pristupiti sa agresivno propisivačkih pozicija, pa se uvek kaže „ovo je pravilno, ovo nije, odlučićemo da ovaj dijalekt bude standardni“ objašnjava profesor i dodaje da se i pored granica, ljudi i na dijalektu sporazumevaju zahvaljujući jezičkom kontinuumu.

Na pitanje da li može da se meri različitost jezika, naročito srpskog i hrvatskog čiji se govornici razumeju i čija se leksika malo razkuje, profesor Arsenijević kaže da je to teško lingvistički odrediti, ali da postoje testovi koji mogu biti relevantni.

„Naši jezici su, prema tom merenju, negde na 97% identičnosti – kaže Arsenijević i dodaje da su veće razlike između češkog i slovačkog. On dodaje da je razlika veća  između dva norveška dijalekta koja su, sa druge strane, više slični sa švedskim dijalektima, nego međusobno. „Niko medjutim ne tvrdi da to ima veze s tim da su Norvežani Norvežani, Šveđani Šveđani – Norvežanin je tamo Norvežanin zato što se tako sam identifikuje i to je to“, zaključuje profesor.

„Bila je situacija sa decom u BiH koja idu u školu podeljenja na srpsko odeljenje, hrvatsko odeljenje i bošnjačko odeljenje. Zašto? Zato što ne mogu, ako su govornici različitih jezika, kako da se školuju u istom odeljenju, mora da se školuju svako na svom jeziku. Isti profesori im predaju. Isti profesor hemije dođe u srpsko odeljenje  i kaže kiseonik, vodonik; dođe u hrvatsko kaže  kisik, dušik. Ta deca žele da idu u isto odeljenje, da se druže, oni se razumeju, njima ne smeta da slušaju hrvatskog profesora na hrvatskoj varijanti sa hrvatskim terminima koji učestvuju relativno u maloj meri, srpskog sa srpskim, ali uprava grada, škole, kantona i države to ne dozvoljavaju. To su stvari gde se jezik zaista zloupotrebljava“ – potvrdjuje Aresenijević ovim primerima stav da su razlike minimalne.

Veoma je zanimljivo da srpska nacionalna manjina u Hrvatskoj govori srpskim jezikom, a u Saboru se međusobno razumeju svi. Zanimljivo je i selo Janjevo na Kosovu, koje je hrvatsko, a stanovnici kažu da govore hrvatskim jezikom. Arsenijević kaže da tu „imamo susret tradicionalne ideologije nacionalnog identiteta i ideologije krvi i tla“.

„Pupovac priča jezikom koji, pošto je on Srbin, on zove srpskim i svi će Hrvati reći da on priča srpski. Međutim, ako ostavimo tu etiketu i gledamo šta bi bio idealan tekst koji reprezentuje ono što hrvatski institut za jezik ocenjuje kao hrvatski jezik – to bi bio govor Pupovca. Malo je ljudi u Hrvatskoj koji će proizvesti tekst takav da se u toj meri može uklopiti u ideal hrvatskog jezika“ – objašnjava profesor i dodaje da sličnu situaciju imamo sa vojvođanskim Hrvatima koji svoj jezik nazivaju hrvatskim, a u suštini ne postoji razlika između njihovog govora i govora njihovih sugrađana Srba.

„To dokazuje koliko je besmislena i nemoguća ta podela. Prosto nije moguće izdvojiti i reći: evo, ovi ljudi pričaju srpski, ovi ljudi pričaju hrvatski, čak i varijantno ih razlikovati. Prosto ima idealnih govornika hrvatskog koji to zovu srpski,kao i govornika srpskog koji to zovu hrvatski“ – pojašnjava naš sagovornik.

Na optužbe raznih zvaničnika da je Deklaracija o zajedničkom jeziku vraćanje „jugokomunizmu“ Boban Arsenijević kaže da je to „klasična demagoška retorika političara“ i da potpisnici žele da jezik oslobode političkog tereta „Mi učestvujemo u političkoj borbi samim tim što guramo politiku dalje od jezika“.

„Apsolutno nema ničega, sa jedne strane komunističkog ili jugoslovenskog, u ideji zajedničkog jezika. Naravno, ona je bila prihvaćena i zagovarana u vreme Jugoslavije i imala je svoju funkciju, ali, sa druge strane Deklaracija gotovo da nema ništa zajedničko sa tim ideologijama, koliko god bi mnogi potpisnici voleli da bude tako. Mi smo namerno pravili Deklaraciju tako da je oslobodimo ideološkog i političkog sadržaja, političkih implikacija kao i da idemo ka oslobađanju jezika od politike. Tako da ocene da ona poziva na neko ponovno ujedinjenje ne stoje. Uostalom Slobodan Remetić (lingvista) kaže da nema više bratstva među tim narodima i da ga neće ga ni biti a Hrvati su još ekstremniji u svojim izjavama“ – kaže Arsenijević i dodaje da zajednički jezik ne znači zajedničku državu i identitet.

Postoji primer nemačkog jezika kojim se služe narodi nekoliko zemalja (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Beligija), ali se oni ipak ne identifikuju kao Nemci iako govore nemačkim jezikom. Pitanje zajedničkog naziva, ovog trenutka, Arsenijević ocenjuje kao kontraproduktivno i dodaje da do će se do rešenja tog pitanja doći u budućnosti.

„Što se mene tiče, iz mog ugla, jer različiti ljudi imaju različite poglede, najvažnija stvar oko ove Deklaracije je bila da se prosto objavi nešto što će postojati u javnom prostoru, neki zvanični stav, neki eksplicitno formulisani stav oko koga će ljudi moći da se ujedinjuju i koji će pozvati na osvešćivanje o problemima koji su u ovo uključeni. Što se mene tiče, taj je cilj već praktično postignut“ – zaključuje profesor Boban Arsenijević.

Ko treba da potpiše ovu deklaraciju?

„Deklaraciju treba da potpiše onaj koji se dobro oseća potpisivanjem te deklaracije – niko drugi ne treba da je potpiše. Pozvao bih ljude da probaju da objektivno promisle o ovim pitanjima, da probaju da se oslobode emotivnog, iracionalnog sadržaja, opterećenja i iskustava, netrpeljivosti, mržnje, ljubavi, političkih i istorijskih izbora i da pragmatično razmišljaju o tome da je jezik nešto što u velikoj meri određuje mogućnost i način razmišljanja, jer je on kapacitet za izražavanje mišljenja“ – kaže profesor Arsenijević.

Ukoliko želite da potpišete Deklaraciju o zajedničkom jeziku – to možete učiniti na sajtu projekta “Jezici i nacionalizmi”.

Autori: Nemanja Stevanović i Vladimir Đorđević