“Pozicija osoba sa invaliditetom u Srbiji je takva da primer ljubaznosti i primena pravne norme – nama predstavlja izuzetak. Tu je osnovni problem”, navodi stručni saradnik Pravnog fakulteta u Nišu dr Filip Mirić.
Iako je još 2011. godine zaokružen zakonski okvir kojim se garantuju sva prava, osobe sa invaliditetom ipak svakodnevno nailaze na barijere kada je u pitanju poštovanje njihovih prava. Jedan od najvidljivijih probelma sa kojima se gotovo deset posto ukupnog stanovništa Srbije suočava je i nebezbednost u saobraćaju, kao i diskriminacija od strane posade u javnog gradskom prevozu koji ne žele da spuste rampu ili se ne toliko bezbedno parkiraju na autobuskoj stanici.
“Tema sigurnosti osoba sa invaliditetom u saobraćaju se ne odnosi na saobraćaj kao takav, već zadire u polje ljduskih prava, naročito slobodno kretanje, prava na dostupno okruženje i u tom smislu predstavlja vezu između prava i društvenog života osoba sa invaliditetom”, napominje Mirić.
Zakoni isti, praksa drugačija
Po pitanju legislative, navodi on, ne postoji razlika između zakona u Srbiji i Evropskoj uniji koji se tiču osoba sa invaliditetom. Zakoni u Republici Srbiji usklađeni su sa pravnim aktima Evropske unije i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Tako se Zakon Republike Srbije o bezbednosti saobraćaja na putevima ne razlikuje od Zakona Republike Hrvatske o sigurnosti prometa na cestama kada je u pitanju bezbednost osoba sa invaliditetom u saobraćaju.
“Pitanja sigurnosti i pristupačnosti za osobe sa invaliditetom su još uvek na državama članicama EU. Postoje razlike u pojedinim rešinjima, ali je cilj isti – da na ravnopravnim osnovama i bezbedno uključe u saobraćaj osobe sa invaliditetom”, napominje on.
Sumirajući dosadašnja iskustva osoba sa invaliditetom, dr Mirić navodi da je ključ u edukaciji prevoznika kroz specijalizovane tribine na kojima neće govoriti samo osobe sa invalidtitetom jer su oni samo jedan od faktora u obezbeđivanu pristupačnog okruženja.
On dodaje da je infrastruktura koja omogućava pristupačnost bitna jer pristupačna vozila, prevozna sredstva i saobraćajnice smanjuju mogućnost prekršaja ili krivičnih dela u saobraćaju. Međutim, ono što ističe kao najveći zadatak je podizanje saobraćajne kulture, kako učesnika u saobraćaju bez indvaliditeta, tako i onih učesnika sa indvaliditetom.
Zato, napominje on, postoji razlika u načinu na koji deo nevladinog sektora u Uniji funkcioniše – pozicija evropskih udruženja osoba sa invaliditetom nije borbena kao što je slučaj u Srbiji.
“Ovde se očekuje da su osobe sa invaliditetom te koje vrše pritisak na nekog da sprovodi zakon. To je pogrešno jer zakoni treba da se sprovode zbog društvene koristnosti i obaveznosti prava. Pravo mora da bude jednako za sve. Doklegod imamo pritisak kroz tribine, tužbe – naš pravni sistem nije održiv jer ne omogućava punu ravnopravnost”, zaključuje on.
Pročitajte još:
Da škole budu pristupačnije učenicima u kolicima
Da li se poštuju ljudska prava osoba sa invaliditetom?
Koliko su mladi sa indvaliditetom viljdivi u Nišu?
