Autor: Nenad Rokvić, turizmolog i turistički vodič
Godinama slušamo istu priču. “Broj putnika raste.” “Rezultati su odlični.” “Niški aerodrom napreduje. ”
Ali samo dok se pažljivo bira godina sa kojom se poredi. Jer kada se poredi sa 2024. ili 2025. – brojke zaista izgledaju lepo. Kada se poredi sa 2019. – nastaje neprijatna tišina. A 2019. je bila poslednja godina u kojoj je Aerodrom “Konstantin Veliki” bio pravi regionalni LOW COST aerodrom, otvoren prema Evropi, sa konkurencijom koja je putnicima donosila ono što tržište i treba da donese – izbor i niske cene.
Od tada gledamo sasvim drugačiju politiku. Najpre je gotovo potpuno nestala mreža low cost linija. Zatim je broj destinacija počeo da se smanjuje. Onda su krenula “privremena” ukidanja. Pre par dana je potvrđena i poslednja velika vest. “Ryanair” od zimskog reda letenja potpuno napušta Niš, čime Srbija ostaje bez ijednog aerodroma sa letovima ove kompanije.
Kao razlog kompanija navodi probleme oko snabdevanja gorivom. To znači da više ne govorimo o smanjenju.
Ne govorimo o reorganizaciji. Govorimo o potpunom odlasku najveće evropske low cost kompanije iz Srbije. Istovremeno, već mesecima postoje ozbiljne najave i zabrinutost zbog smanjenja operacija i Wizz Aira u Beogradu, što dodatno otvara pitanje položaja low cost saobraćaja u Srbiji.
Naravno, neko će opet reći: “Ali broj putnika raste.” Da. Raste u odnosu na godine koje su same bile loše. Ali zašto se gotovo nikada ne poredi sa 2019? Zato što je tada Niš imao preko 422.000 putnika, dok je i posle svih “istorijskih uspeha” ostao ispod tog rezultata.
Još važnije od same brojke jeste pitanje: Koliko je danas destinacija dostupno građanima Niša? Koliko ima stvarne konkurencije? Koliko kompanija se međusobno bori za putnike? Jer broj putnika nije isto što i kvalitet ponude. Ako izgubite konkurenciju, putnik na kraju plaća više i ima manje izbora. A upravo je konkurencija bila ono što je Niš činilo drugačijim.
Danas je teško oteti se utisku da se u Srbiji godinama sistematski stvara tržište u kome nacionalni prevoznik ima dominantan položaj, dok low cost kompanije postepeno nestaju ili smanjuju prisustvo. Air Serbia već godinama ima najveći tržišni udeo u zemlji, daleko ispred ostalih prevoznika. Da li je to slučajnost? Na to bi odgovor trebalo da daju institucije i tržište.
Ali činjenice su neumoljive. “Ryanair”-a više nema. Low cost mreža je svedena na minimum. A Niš ponovo postaje aerodrom iz kojeg se leti manje nego što se letelo pre sedam godina.
I onda, gotovo u isto vreme, stiže druga vest. Grad će organizovati “besplatno panoramsko razgledanje Niša”.
Ne. To nije besplatno. To je plaćeno. Plaćeno novcem svih građana Niša. Ne postoji besplatan autobus. Ne postoji besplatan vozač. Ne postoji besplatno gorivo. Ne postoji besplatna organizacija. Postoje samo budžetska sredstva koja neko odluči da potroši na određeni projekat.
A pravo pitanje nije da li će neko obići grad autobusom. Već: Da li će zbog toga u Niš doći jedan jedini novi turista? Hoće li zbog toga biti otvoren jedan novi hotel? Jedan novi let? Jedna nova međunarodna linija? Jedan novi kongres? Jedna nova turistička agencija? Jedno novo radno mesto?
Ili ćemo ponovo dobiti lepu fotografiju za društvene mreže i nekoliko dana medijske pažnje? Nažalost, poslednjih godina strategija razvoja turizma u Nišu previše često izgleda ovako: Festival. Koncert. Manifestacija. Vatromet. Fotografije.
I čekanje sledećeg festivala. Između dva festivala – grad ponovo spava. Turizam nije vikend. Turizam nije bina. Turizam nije jedan autobus. Turizam je avio-dostupnost. Turizam su međunarodne linije. Turizam su kongresi.
Turizam su hoteli. Turizam su strani gosti koji ostaju više dana. Turizam su ljudi koji troše novac u restoranima, muzejima, prodavnicama i lokalnim agencijama tokom cele godine.
Dok drugi gradovi grade mrežu destinacija i dovode nove avio-kompanije, Niš danas ostaje bez poslednjeg “Ryanair”-a. To nije samo problem aerodroma. To je poraz čitave turističke politike juga Srbije. I možda je upravo to najveći problem.
Ne što smo izgubili jednu kompaniju. Već što smo izgubili ambiciju da budemo grad koji privlači svet. A kada se pomirimo sa tim, ostaje nam da živimo od jednog festivala do drugog. Sa kratkom zaradom. I, izgleda, sa još kraćim pamćenjem.
