Prema istraživanju Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) protiv medija u Srbiji je tokom protekle tri godine podneseno 1.326 tužbi po osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima. Najtuženiji mediji su Blic, Kurir i Informer.
List Blic tužen je 253 puta, a 55 puta tužen je i izdavač Blica – kompanija Ringier Axel Springer. 220 tužbi bilo je protiv Kurira, a još 18 puta tužen je izdavač Kurira – Adria Media. Tabloid Informer imao je 116 tužbi, dok je Kodeks novinara Srbije u 2016. prekršio u 12 analiziranih žalbi.
Kako se u istraživanju navodi, među najtuženijih deset su isključivo štampani mediji, gde osim navedenih prednjače i Alo, Tabloid i dnevni list Srpski telegraf, koji je za manje od devet meseci od osnivanja tužen čak 44 puta.
“Zakonom o javnom informisanju i medijima pružene su veće slobode izražavanja nego što je to bilo ranije, i nego što to Evropska konvencija traži, pa u tom smislu prevazilazimo evropski standard. Međutim, pitanje je da li uopšte može da se stane na put tome kako se u određenim situacijama izveštava”, ističe profesor Pravnog fakulteta u Nišu dr Dejan Vučetić, i dodaje: „Generalno mislim da se neke norme koliko-toliko poštuju, makar formalno. Primećujem da, na primer, tabloidi konsultuju drugu stranu, a onda objave informaciju kako se ta druga strana nije javila na telefon. U svakom slučaju mislim da idemo nekom uzlaznom putanjom kada su sloboda izražavanja i uopšte prava stranaka u pitanju, izuzev kada su lični podaci u pitanju, za koje ljudi nisu svesni koliko se njima manipuliše”.
U poslednje tri godine medijski sporovi najčešće su vođeni upravo zbog povrede privatnosti, ugleda i časti, kazuju rezultati istraživanja Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE). „Vrlo važan domen prava su podaci o ličnosti. To više ne krše samo mediji, već i druge kompanije koje podatke prikupljaju kako god stignu, a ljudi danas nisu svesni koliko te informacije znače i kako ih kompanije prodaju”, objašnjava profesor Vučetić.
Suđenja u (ne)razumnom roku
Kako VOICE navodi, za prvostepenu presudu na osnovu rasprave, sudu je potrebno u proseku godinu dana i četiri meseca, dok čak u 25% slučajeva postupak traje više od dve godine. Vučetić ističe da to jesu dugi periodi, ali da ukoliko stranka smatra da neki postupak neopravdano dugo traje može se žaliti na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
„To je relativno nov zakon, stupio je na snagu januara 2016, tako da mnogi i ne znaju za njega. On nema veze sa Zakonom o javnom informisanju, ali se supsidijarno može primenjivati u tim situacijama. Dakle, postoji mogućnost da se žalite ukoliko smatrate da postupak mnogo dugo traje, i onda sud odlučuje o tome da li vam je prekršeno neko pravo dugim trajanjem postupka. Tu se uzima u obzir da li je slučaj komplikovan, da li su se stranke odazivale pozivima suda ili su blokirale rad i slično, odnosno da li je odugovlačenje opravdano“, navodi Vučetić.
Ukoliko se utvrdi da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zahteva se od sudije da postupak okonča ili preduzme neke konkretne radnje, a nakon toga moguće je tražiti novčanu naknadu, čiji je raspon od 300 do 3000 evra.
Kazne srazmerne tiražu
Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, neprimereno visoko dosuđene odštete smatraju se vrstom pritiska na medije, pa je regulisano da novčana nadoknada štete u slučaju navodne ili stvarne povrede mora biti proporcionalna učinjenoj povredi. Profesor dr Dejan Vučetić ističe da ukoliko je neki medij ugrožen ili zatvoren zbog naknade štete koju je morao da plati, mogao bi sigurno da nadoknadi tu štetu ukoliko bi se obratio Ustavnom sudu, a kasnije Evropskom sudu za ljudska prava, i objašnjava: „Visina kazne bi trebalo da bude srazmerna tiražu novina, u kojima je na primer objavljena neka skandalozna vest, i u takvim slučajevima se primenjuje nekoliko članova Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju novih medija, međutim, Zakon to nije propisao. Ali postoji sudska praksa, koja kreira sudske norme tamo gde je Zakon stao. Tako da bi analogno tome moglo da se određuje srazmernost i u odnosu na klikove, da se odredi koliko klik vredi na određenom mediju… Ali to bi sudija morao da dosudi u konkretnom slučaju. Svakako, treba da postoji proporcionalnost.“
Inače, od 2014. godine, Viši sud u Beogradu dobio je isključivu nadležnost za tužbe po Zakonu o javnom informisanju i medijima, zbog ujednačavanja sudske prakse. Vučetić pretpostavlja da je promena nadležnosti rezultat potrebe za sudijama koji dobro poznaju praksu Evropskog suda u oblasti medija, mada navodi: „Lično mislim da i u Nišu ima odličnih sudija koji se razumeju u materiju, tako da je moglo da se sudi i ovde, kao što se i sudilo. Ali tu se otvara pitanje decentralizacije. Radi se o monopolu u toj oblasti“.
No, bez obzira na sve instrumente koji nam stoje na raspolaganju, broj prekršaja novinarskog Kodeksa raste kao i broj slučajeva neprofesionalnog ponašanja medija. Za tu tezu je naročito ilustrativan podatak Saveta za štampu. Naime, za deset meseci 2016. godine, u osam dnevnih novina, etička pravila profesije su prekršena 5477 puta, odnosno 50 odsto više nego u godini pre toga (3367). A ovo kao i drugi podaci o stanju u medijima, položaju novinara, kao i ponašanju medija potvrđuju stav da je medijska slika Srbije tamna i da je to trend koji traje tokom cele druge decenije 21. veka.
