„Fast radio za mene je jedan veliki deo života“, kaže Dejan Šobot, odnosno DJ Loptica, koji je na ovom radiju bio od 1994. do 2010. godine, odnosno do njegovog zatvaranja. Na početku je to za njega bilo samo radno mesto, a kasnije i mesto na kom je mogao da uči ono što nije znao, da upoznaje muziku sa kojom nije bio u dodiru.
„Original fast sa kosim džepovima“ ponovo može da se čuje preko interneta, ali spominjanje Fast radija kod većine Nišlija i dalje izaziva sećanje na jednu od najslušanijih stanica u Nišu, bez koje je dan bio gotovo nezamisliv. Sećanja su ipak najsnažnija kod onih koji su bili „nevidiljivi ljudi iz kutije“, i koji su muzikom ispunjavali svakodnevicu svojih sugrađana.
„Fast radio može da se podeli na nekoliko faza. Prva je sam početak radija, kod Jasmine u kući, posle toga se sišlo u Tančin stan, pa u zajedničke prostorije iste zgrade, sve do ’99. godine, nakon čega odlazimo u kino-salu bioskopa ’Čegar’. Ta poslednja faza je faza nestajanja radija, prvo iz etra, pa sa interneta“, seća se Šobot i dodaje da je najveća ironija to što je radio u tom trenutku dobio frekvenciju, koju je morao da proda, jer u tom trenutku vlasnici radija nisu mogli da je plate.
I Dragan Aranđelović Ara, poznavalac muzike i vlasnik bivše prodavnice „Hepi haus“, gde su Nišlije godinama nabavljale najzanimljivija muzička izdanja, smatra da Fast radio nije imao nameru da samo muzikom privlači ljude, jer se nikada nisu opredelili za jedan muzički žanr. Na radiju su, kako kaže, mogle da se čuju različite vrste muzike – od klasičnog roka, do psihodelije, preko nekih mekših tonova, kao što je pop-rok, ali i šlageri, jer je i za to bilo publike.
„Publiku su privlačili i govornim emisijama, kao i džinglovima koji su postali legendarni u ovom gradu, preko reklama koje je Tanča (Nenad Tančić – jedan od pokretača nekadašnjeg, ali i novog Fast radija) pravio sa neverovatnim entuzijazmom i potrebom da nešto novo dobaci do slušalaca. Ali muzikom svakako jeste privlačio ljude u neku zajednicu, koja je u to vreme obožavala ovaj radio“.
Na nekadašnjem Fastu moglo je mnogo da se uči o muzici, ali i o radu na radiju, seća se Šobot.
„Nismo mi imali neku vrhunsku tehniku, ali nas je nedostatak tehničkih mogućnosti terao da budemo bolji. Svi smo na radio došli sa nekim muzičkim znanjem, čak se Tanča šalio sa nama: ’Kaži mi tri pesme od Stonsa, četiri od Kleptona’, ili nešto slično. Reklame su se emitovale sa kasete, preko deka, niko ti nije objašnjavao, sami smo sve učili. Kada su se stvari malo uozbiljile, makar kod mene, onda sam ja stavio mikrofon ispred sebe, jer sam želeo da radio izgleda tako, makar kada ja radim na njemu“.
Muzika se nekada slušala „drugačijim ušima“
Način na koji danas dolazimo do muzike menja i način na koji je slušamo, smatra Dragan Aranđelović Ara. Devedesetih godina nije bilo lako doći do raznovrsne muzike. Kompakt diskovi su tek počeli da se pojavljuju, a kasete, vinili nisu bili lako dostupni zbog loše materijalne situacije. Kako ni na televiziji nije bilo mnogo muzike, jedino je radio tada mogao da ponudi nešto slušaocima i da oni budu srećni što su čuli svoju omiljenu kompoziciju, ali i nešto novo.
„Na samom početku, dok Fast radio zvanično nije krenuo, Tanči sam dao disk sa muzikom iz filma ’Poslednje Hristovo iskušenje’ Pitera Gebrijela. To je bila vanvremenska muzika i to se 15 dana non-stop vrtelo kao probni signal radija. Možete li da zamislite kad neko dođe u tri ujutru iz grada i počne da vrti radio-stanice i naiđe na ovu muziku, a ne zna ni šta je, ni odakle dolazi – to je bilo fantastično“, seća se Aranđelović i dodaje da danas, osim zagrizenih diskofila, retko ko odsluša ceo album ili pesmu do kraja, nego ide do refrena, prelazi na sledeću i tako dalje.
Godina provedenih na Fast radiju DJ Loptica seća se sa osmehom na licu, iako su uspomene koje dolaze „na prvu loptu“ vezane za najgori period za sve građane Niša i Srbije – period bombardovanja.
„Ono čega ću uvek da se sećam jesu dešavanja iz ’99. To je bio najveći rokenrol u našem životu, nâs koji smo ostali da radimo na radiju, jer su neki otišli u rat, neki ostali kod kuće. Obično su gađali severozapadnu industrijsku zonu grada, nas nisu dirali, ali jedne noći je baš zabrundalo, i panika je bila stvarno velika“, priča Šobot.
U njegovom sećanju posebno mesto ima jedna prvoaprilska anegdota, kada su, tada vrlo popularna Radio „Petica“ i oni zamenili mesta, pa su radnici „Petice“ otišli u prostorije Fasta, a fastovci u prostorije „Petice“.
„Petica je puštala muziku koja bi inače išla, a mi smo puštali narodnu muziku i svašta nešto. To je bio pakao, telefoni su poludeli. To je bilo sjajno! Dešavalo se i da se nas petoro dogovorimo da na pet stanica pustimo istu pesmu, da zbunimo slušaoce“.
Na ponovno pokretanje Fast radija gleda pozitivno, ali smatra da ne može imati uspeh kakav je nekada imao:
„Svako ko je radio na Fastu može da se nazove fastovcem i ima pravo da sa nekim ljudima pokrene nešto što je nastavak te priče. Ta raznovrsnost kod muzičkih producenata privlačila je ljude. Jer kada puštaš jednu te istu muziku na svim stanicama, to nije to. Lepo je da se to vratilo, ali je to program, nije čovek. Najlakše je ubaciti tri lopate muzike u kompjuter i to svira. Ali ako je to ljudima falilo, nemam ništa protiv. Takođe mislim da to što je bilo i kako je bilo ne može da se vrati, jer je 21. vek i prošlo je 10 godina od kako je radio prestao da radi“.
I Dragan Aranđelović smatra da radio u 21. veku ne može imati svetlu budućnost, ali da je lepo da se Fast radio opet čuje, jer ima sentimentalnu vrednost za Nišlije i da makar uži krug ljudi, ponovo može da sluša stariju muziku, džinglove i reklame.
