Kula na Paliluli još uvek ponosno čuva delove po kojima može da se vidi da je reč o impozantnoj zgradi iako je sada tek ruina koja ruži ovaj deo grada i potencijalna opasnost od rušenja.
Mada je građani uglavnom znaju samo kao Kulu, ova zgrada je u istoriji Niša poznata kao Tutunovićev podrum, priča novinar i publicista Ljubiša Sokolović.
„Taj podrum je sagradio poznati niški advokat Svetozar Tutunović, pre oslobođenja od Turaka. On je, rešavajući sporove sa Turcima, došao do dobrih para, kupio veliko imanje i vinograde na padinama Gorice i sagradio jedan od prvih vinskih podruma. Osim što je bio dobar advokat, bio je i veliki zaljubljenik u vino. Otkupljivao je velike količine grožđa, imao je dobre majstore koji su od toga pravili izvrsne sorte vina. Podrum je napravio po svim novim propisima – bio je ukopan, ograđen, sa posebnim prostorijama za čuvanje i degustaciju vina. Iznad podruma je sazidao jednospratnu kulu“, priča Sokolović i dodaje da je Tutunović jedan od prvih proizvođača, koji je imao savremene mašine za preradu grožđa.
Pored vinarije, u Kuli se nalazila kafana, kao i prostorije za razonodu.
„Priča se da je još kralj Milan fijakerom dolazio do Tutunovićevog podruma“, kaže ovaj poznavalac istorije Niša.
Prema njegovim rečima, Kula je kasnije služila kao prostor za skladišta i magacine različitih preduzeća, a dugo su je koristili i niški izviđači, kada je napravljen sportski teren u dvorištu.
Uređenje Kule za sada je nemoguća misija
Zemljište na kome je Kula sada je u privatnom vlasništvu, jer je restitucijom vraćeno vlasniku, a njegov naslednik je trenutno u inostranstvu i nezainteresovan je da bilo šta uradi sa tim zemljištem, kaže Adriana Anastasov, predsednica Skupštine GO Palilula.
„Grad i opština su tokom proteklih godina više puta želeli da preko društveno-odgovornih preduzeća urade nešto za taj deo grada, ali pošto je zemljište privatno, zakonski ne postoji mogućnost za bilo kakvu intervenciju. Bilo je više potencijalnih projekata, čak je i Coca-cola želela da donira sredstva da se to uredi, ali ništa nismo mogli da postignemo, jer vlasnik ne želi da sarađuje na taj način“, priča Anastasov.
Ona kaže da je bilo predloga da to bude sportsko igralište, sa uređenim terenima, svlačionicama i sređenim igralištem ispred kule.
„Ovo je pre svega jedan od simbola stare Palilule i imali smo ideje da ovaj prostor iskoristimo za sport, rekreaciju, zabavu za decu iz osnovnih i srednjih škola, jer je odmah pored jedna osnovna škola, a naselje Rasadnik je prilično veliko“.
Opština ima još jedan problem s Kulom, a to su pritužbe zabrinutih građana zbog obrušavanja. Međutim, pošto je lokacija u privatnom vlasništvu, komunalna inspekcija opštine može samo da upućuje primedbe.
Primeri na koje se treba ugledati
U nekim zemljama su slični, napušteni prostori iskorišćeni na mnogo bolji način, ističe dr Aleksandra Mirić, arhitekta i konzervatorka.
„Kod nas postoji tendencija da se industrijsko ili bilo koje nasleđe revitalizuje tako što će biti da namenjeno kulturi, čak i kada za to ne postoji potreba. Ja razlog za to vidim u činjenici da se ne ispituju potrebe stanovništva, pre svega lokalnog. Mi održivi razvoj vezujemo za razvoj turizma, ali revitalizacija ovakvih objekata pruža šansu za održivi društveni razvoj, što je, čini mi se, bitnije od svega drugog“, smatra Mirić.
U Evropi se princip revitalizacije objekata primenjuje tek po ozbiljnom istraživanju potreba neke sredine, kaže ona, a jedan od motiva da stare zgrade promene namenu, a ne sruše i na njihovo mesto sagrade novi stambeni ili neki drugi objekti, jeste revitalizacija samih kvartova u kojima se nalaze.
Mnogo je primera u svetu, a Aleksandra Mirić nam je izdvojila Centar 104 iz Pariza (Le Centquatre), koji je sagrađen krajem 19. veka kao mesto za pripremu sahrana. Mesto ima specifičnu arhitekturu, sastavljeno je od niza kapela poređanih duž jedne ulice. Kada je u jednom periodu izmenjen koncept, pa su sahrane počele da se obavljaju van grada, ostali su ruinirani objekti ogromne površine koje narod ne voli, jer se vezuju za smrt.
„Rukovodstvo grada savetovalo se sa stručnjacima kako da ožive ovaj deo grada i da sa njega obrišu neprijatnost koju to mesto sa sobom nosi. Smislili su da naprave centar za animaciju stanovništva, u kome ima kulturnih, ali ne samo kulturnih sadržaja. Kapele su postale ateljei za iznajmljivanje umetnicima koji imaju potrebe za specifičnim uslovima. Na primer, ja sam vajar koji treba da pravi šest metara visoku skulpturu, nemam prostora da to radim u svom ateljeu, dobiću od grada atelje gde ću pripremiti izložbu, ostaviću ga u uslovima u kojima sam ga našla i prepustiti ga sledećem korisniku“, priča Mirić i dodaje da tamo ima i galerijskih prostora u kojima izlažu lokalni, ali i vrhunski umetnici, zatim ugostiteljskih objekata, diskoteka i višenamenskih prostora u kojima se treniraju različiti sportovi.
„Ja sam tamo jedno veče igrala tango sa starijim stanovnicima ovog kraja, u sali pored su hip-hoperi spremali svoj nastup, a u centralnom delu postavljene su i rampe za skejtbordove“.
Kula na Paliluli nema površinu dovoljnu da se u njoj preslika primer iz Pariza, ali bi mogla da bude i te kako korisna za zajednicu, jer se nalazi u delu grada gde nema mnogo objekata za animaciju dece, sportskih terena ili ateljea za umetnike.
