Mada su društvene mreže tu da se razmene mišljenja, one ne mogu biti relevantni izvor informacija, kao što se i ispostavilo na primeru pandemije, ističe dugogodišnja novinarka i autorka emisija „Kažiprst“ i „Odgovor“ i voditeljka Insajder debate Suzana Trninić. Ona kaže da je za poverenje veoma bitno da se informacija proveri iz kredibilnog medija sa proverenim izvorima, a da društvene mreže ne spadaju u taj „folder“.
Kada je reč o informisanju za vreme pandemije koronavirusa, Trninićeva kaže da su društvene mreže u najvećoj meri uticale na širenje poluinformacija, nagađanja ili tvrdnji iz „iz treće ruke“ – što je sve uticalo na lako širenje panike i rađanje nepoverenja u zvanične izvore.
„Veliki broj zabluda je proširen, najveći broj tvrdnji čiji su izvor „kuma iz Kliničkog centra“ ili „brat od moje devojke čija tetka radi na Infektivnoj, obavezno širite dalje, o ovome se ćuti!“ – proporcionalan je tvrdnjama da je zemlja ravna ploča i da je vakcinacija samo proizvod teorije zavera. Svemu tome doprinela je i sama država svojim pristupom pandemiji, smejući se na samom početku i omolovažavajući njenu realnu opasnost. Sve to dalo je društevnim mrežama vetar u jedra – te je i informisanje bilo pandemijsko: nezdravo, netačno, bolno, i opasno po život“, ističe ona.
U mnoštvu informacija treba selektovati vesti, ali tako da se pritom ne ispuste one prave i tačne. Trninićeva kaže da to čini dobro procenjujući ko su kredibilni izvori.
„Ja se vodim time da već sasvim dobro mogu da procenim ko su kredibilni izvori, šta moram da proverim nekoliko puta pre nego uopšte tu informaciju podelim u svojoj emisiji ili iskoristim kao izvor za pitanja nekom od gostiju. Triput meri, jednom seci – mislim da bi to morao da bude pristup medija društvenim mrežama. One mogu da budu jako dobar alat u poslu kojim se bavimo, ali relevantan izvor bez nekoliko krugova provera, nikako ne“.
Južne vesti, kao medij sa lokala, čule su se na svakoj od konferencija Kriznog štaba što je značajno za sve nas, dok su, kako ona kaže, nacionalni mediji su podbacili u svim onim segmentima u kome to čine i u drugim okolnostima, rukovodeći se politikom, ne javnim interesom.
Trninićeva ističe da je njoj olakšavalo to što je pratila vesti sa inostranih medija i iz okruženja, jer kako kaže, to je ista bolest i o njoj je moglo, ako se želelo, da se prikupi dovoljno informacija kako bi se bolje razumelo sa čime se suočavamo.
„U tom smislu, dobar put bio je da sva pitanja i objašnjenja koje nađem u programu BBC-ja ili CNN-a suočim sa svojim pripremama za rad o temi pandemije i našeg zdravlja. Dodatan problem je nepoverenje koje je postavljeno prema Vladi, predsedniku Republike zbog senzacionalističkih ili prečestih konferencija za medije koje su imale veći prizvuk politike i samoreklamerstva, te je nekada bilo teško razlučiti da li smo u izbornoj kampanji ili pandemiji. To nije bilo odgovorno prema građanima, ne samo prema medijima.“
Građani nisu dobili sve važne informacije od medija, jer je, kako kaže, to bilo u nekom imaginarnom interesu sadašnje vlasti.
„Zašto, to ne znam. Ali, poverenje je izgubljeno na samom početku i nije ga bilo moguće vratiti. Ja sam, i kao građanka, ali i kao novinarka, poverenje imala samo u pojedine lekare kada su se obraćali i to je sve. Previše konfuznih i protivrečnih poruka, premalo svesti o ozbiljnosti problema i previše davanja prostora raspršivačima teorija zavere. U takvoj atmosferi dobro je da smo izvukli živu glavu“, završava ona.
