Kao prosvetni radnik, sve češće imam utisak da od mene država očekuje nemoguće: da vaspitavam decu u duhu tolerancije, ljudskih prava i vladavine prava, dok istovremeno sistem u kojem radim proizvodi i toleriše poruke mržnje u javnom prostoru. To nije kontradikcija, to je licemerje.
Grafiti koji prizivaju rat, poruke koje targetiraju LGBT osobe, simboli i zastave koje ne pripadaju obrazovnim ustanovama, nisu ekscesi. Oni su posledica. Posledica dugogodišnje institucionalne neodgovornosti, selektivne primene zakona i svesnog povlačenja države iz prostora u kojem bi morala biti najprisutnija, prostora zaštite dece.
Ovi grafiti ne nastaju u vakuumu. Oni nastaju u društvu u kojem se govor mržnje relativizuje, u kojem se nasilje verbalno podstiče sa javnih govornica, u kojem se ekstremizam prepoznaje samo kada politički ne odgovara. Kada se takva klima prelije na zidove gradova i školska dvorišta, niko u sistemu nema pravo da se pravi iznenađen.
Zakoni postoje. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jasno zabranjuje političko delovanje i diskriminaciju u školama. Zakon o zabrani diskriminacije definiše uznemiravanje i govor mržnje. Krivični zakonik prepoznaje izazivanje mržnje i netrpeljivosti. Ali zakon koji se ne sprovodi nije zakon, to je dekor.
Kao nastavnik, svakodnevno sprovodim propise: vodim evidencije, poštujem procedure, snosim odgovornost za svaku reč izgovorenu pred učenicima. A istovremeno gledam kako institucije sa daleko većom moći i odgovornošću ne snose nikakve posledice zbog nečinjenja. To je poruka koju deca savršeno razumeju, pravila nisu jednaka za sve.
Sistemski problem nije samo u tome što se grafiti ne uklanjaju odmah. Problem je u tome što se ne traže počinioci, što se ne pokreću postupci, što nema javne osude nadležnih. Problem je u tome što se mržnja tretira kao „mišljenje“, a političke poruke kao „sloboda izražavanja“, sve dok ne ugroze one na vlasti.
Posebno zabrinjava tišina institucija koje bi morale prve da reaguju: škole, školske uprave, lokalne samouprave, policija, ministarstva. Ta tišina nije neutralna. Ona je aktivno saučesništvo.
Kada država ne reaguje na govor mržnje u javnom prostoru, ona šalje poruku da je nasilje prihvatljivo. Kada ne štiti manjine, ona legitimiše progon. Kada ne štiti decu, ona se odriče svoje osnovne funkcije.
Ne prihvatam objašnjenja da „nema kapaciteta“, „nema dokaza“ ili da se „ne zna ko je“. Država koja zna da identifikuje učesnike protesta, da procesuira kritičare i da sankcioniše neposlušne, zna i kako da ukloni grafit i pronađe onoga ko ga je ispisao, ako to želi.
Zato ovo nije pitanje vaspitanja dece. Ovo je pitanje vaspitanja institucija.
Kao prosvetni radnik, odbijam da budem dekor sistema koji proizvodi netrpeljivost, a od škole traži da je popravlja. Odbijam da deci objašnjavam da zakoni važe, dok zidovi oko njih govore suprotno.
Ako država ne želi da se suoči sa sopstvenom odgovornošću, onda mora znati, svaka poruka mržnje u javnom prostoru, svaki grafit koji ostane da stoji, svaki dan ćutanja, direktna je poruka deci da pravda nije vrednost, već izuzetak.
A to je lekcija koju nijedan nastavnik ne bi smeo da predaje.
Prijava zbog uklanjanja grafita
Dana 2.02.2026.godine, po prijavi građana, na moje radno mesto došla je komunalna policija, sa upozorenjem da sam navodno učinio prekršaj jer sam „bez saglasnosti direktorke škole“ okrečio zid. Pri tome je upravo direktorka, telefonskim putem, izjavila da saglasnost nije data, iako sam je više puta, usmeno, upozoravao na problem neprimerenih grafita, ukazivao na zakonske obaveze škole i nadležnih organa i jasno najavio da ću, ukoliko institucije nastave da ćute, grafite ukloniti sam, o sopstvenom trošku.
Postavljam javno i jasno pitanje:
,,Kako je moguće da se institucije aktiviraju tek onda kada treba da se sankcioniše onaj ko uklanja govor mržnje, a ne onda kada treba da se taj govor mržnje spreči, ukloni i sankcionišu njegovi počinioci?“
Kao što sam već javno napisao: „Zakon koji se ne sprovodi nije zakon, to je dekor.“ Upravo to danas gledamo na delu. Zakoni koji zabranjuju diskriminaciju, govor mržnje i političko delovanje u školama postoje, ali se primenjuju selektivno, strogo prema onima koji problem imenuju i uklanjaju, a blago ili nikako prema onima koji ga proizvode.
Moja reakcija nije bila ni ishitrena, ni politički motivisana u uskom stranačkom smislu. Ona je bila građanska, profesionalna i politička u najširem, javnom interesu. Kao prosvetni radnik, odbijam da decu svakodnevno učim o toleranciji i vladavini prava, dok im zidovi školskog dvorišta govore suprotno. Kao odbornik u GO Medijana, smatram svojom obavezom da reagujem tamo gde institucije svesno ne rade svoj posao.
Zato jasno poručujem: ,,Neću se povući, neću ćutati i neću prestati da ukazujem na ovaj problem, bez obzira na pritiske kojima sam očigledno izložen“.
Ovi pritisci nisu usmereni samo na mene lično, oni imaju za cilj da zaštite počinioce, koji jesu samo izvršioci jednog mnogo šireg, prikrivenog državnog projekta relativizacije mržnje, normalizacije nasilja i zastrašivanja svakoga ko se tome suprotstavi.
Ako država i njene institucije misle da će me pretnjama, prijavama i selektivnom primenom propisa naterati da odustanem, greše. Ovo nije pitanje jednog zida. Ovo je pitanje da li ćemo pristati da živimo u društvu u kojem se kažnjava onaj ko uklanja govor mržnje, a štiti onaj ko ga ispisuje.
Na to pitanje ja sam svoj odgovor već dao, javno, jasno i bez zadrške.
