„Mi smo imali razvijenu kulturu tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka i pored cenzure. Za poslednjih trideset godina doživeli smo raspad svih demokratskih institucija, a od pre desetak godina nama je budžet za kulturu 0,64%, što je najmanje u Evropi, pa je svedena na prosjački štap. Primera radi, u Austriji je budžet za kulturu ravan vojnom budžetu“, navodi filmski kritičar i novinar Milan Vlajčić.
Vlajčić navodi da je upravo ovakav odnos prema finansiranju kulture doveo do toga da u pozorištima izumiru ansambli. Ovo je, pojašnjava, posledica zakona koji propisuje da na jednog odlazećeg člana dolazi samo jedan nov, a u takvim uslovima ansambli ne mogu da opstanu. Problem je, navodi, i što pozorišta moraju da angažuju saradnike sa strane jer to ne može da funkcioniše kao kada bi ceo ansambl bio iz iste kuće.
Sociolog kulture Đokica Jovanović navodi da je, i pored mišljenja da kultura dolazi na kraju, ona ipak izvor svega. Od kulture je neodvojiv kritički stav.
„Kultura je značajna i zbog jedne stvari – nje nema bez kritičke dimenzije. Kultura je samorazumevanje i razumevanje stvarnosti u kojima se živi“, navodi profesor Jovanović i kaže da jedino kultura stvara nešto novo.
„Tu dolazimo do konstruisanog sukoba između tradicionalnog i novog. U suštini nema sukoba, jer ono što je tradicija, u nastajanju je bilo novo. Svaka kulturna tekovina postoji zbog jedne stvari – da bi kad-tad bila napuštena. Kada imamo jak pritisak tradicionalizma, zapravo je reč o pseudotradicionalizmu jer se tradicija ne može vratiti kao što je bila, a i zato što se ona konstruiše. U poslednjih trideset godina naša tradicija se promenila. Ono što je nekada smatrano tradicijom, više to nije. U drugom smislu reči – tradicija gradi budućnost“.
Šta ćemo imati u budućnosti, pitanje je koje postavlja Radomir Lazović iz Ministarstva prostora. On kaže da zbog toga što se savremeno stvaralaštvo finansira iz skromnog budžeta nećemo imati u budućnosti šta da čuvamo kada treba da dođe vreme za neku novu tradiciju.
„Mislim da to nije slučajno pošto je svaka nova umetnost virus, pa pravi probleme donosiocima odluka jer se traži novo, bolje, a to dovodi do situacije blizu pobune, što svaka prava umetnost nosi sa sobom“, ističe Lazović.
To je jedan od razloga zbog čega su Ministarstvo prostora i druge neformalne grupe rešile da pokrenu nešto.
„Kada smo počeli sa inicijativama i idejama kako da koristimo napuštene prostore i da se bavimo kulturom u našem gradu kroz naš rad, pre svega smo imali na umu da se izrazimo i umrežimo. Na početku smo naišli na zid kao i svi koji žele da se bave kulturom. To je ograničenje realnošću u kojoj živimo. Pitanje je da li ste spremni da se pomirite sa tim. Mi nismo i uvek smo propitivali granice do kojih možemo da idemo“, navodi Lazović.
Dve slične ideje na dva načina bile su polazišna tačka ljudi koji nisu želeli da se pomire sa ovakvom realnošću. Prvi način, kako i sam objašnjava, bio je ilegalan, težak i neizvestan jer su okupirali napušteni javni prostor, gde su odmah započeli sa kulturnim programom. Drugi način bio je preko institucija. Dve godine su, kažu, pregovarali, radili i ubeđivali da dobiju zid iza beogradskog bioskopa Kozara kako bi otvorili uličnu galeriju.
„Iako je kultura uglavnom uslovljena finansijama – treba obratiti pažnju na postojeće resurse, kao što su kulturni centri u manjim mestima, napušteni prostori, javni prostori“, ističe on.
Ovakvu situaciju Milan Vlajčić objašnjava činjenicom da je kultura izgubila demokratičnost i da iako otporna, ona ne može da se samoreprodukuje. Sama demokratija, kao filozofska kategorija, navodi profesor Đokica Jovanović, jeste kulturna činjenica.
Vlajčić upozorava na odnos prema kulturi koji mnogi grade i da je hitno potrebno neko novo rešenje kako bi se stanje poboljšalo.
„Kultura nije privezak, ukras“, zaključuje on.
