Priče iz mahale: Diskriminacija ne sme da se podrazumeva

Uprkos tome što bi Zakon o zabrani diskriminacije trebalo da ih štiti, Romi su, bez obzira na to u kojoj zemlji žive, često isključeni iz različitih društvenih tokova i izloženi nekoj vrsti maltretiranja. Nekada su svesni diskriminacije, nekada uopšte i nisu, jer sa tim rastu i to je deo njihove svakodnevice. Marija Demić, prva visokobrazovana Romkinja u Srbiji koja radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, tačnije u Policijskoj upravi Niš, godinama se bori protiv diskriminacije kao članica više međunarodnih nevladinih organizacija.

Iako rođena u Nišu, detinjstvo je provela u Makedoniji, kao dete oficira JNA, kasnije Srbije. Promenila je četiri osnovne škole, tri makedonske i dve srpske, a u Nišu je završila osmi razred. Interesantno je da je osnovnu školu upisala sa pet i po godina, i u to vreme bila šesti najmlađi đak SFRJ. Ona kaže da diskriminaciju nije osetila na svojoj koži nigde gde je odrastala.

Pre svega zato što su to bila neka druga vremena. To ne znači da diskriminacije nema, jer sam ja lično svedok mnogobrojnih diskriminacija na nacionalnoj osnovi. Razlog diskriminacije su stereotipi i predrasude iz kojih se ona rađa, bila posredna ili neposredna. Ova neposredna je jasna – da li je to vređanje, omalovažavanje ili sedenje romske dece u poslednjoj klupi, iako imaju dioptriju plus šest. Pritajena diskriminacija je problematična i ona se odvija vrlo specifično. Po mom mišljenju, u nekim sferama je postala i sistemska“, ističe Marija Demić.

 

Zakon o zabrani diskriminacije, član 24:

„Zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika“.

Jedan od najdrastičnijih slučajeva sa kojim se ona u karijeri srela jeste rasno motivisano ubistvo.

Momak od 17 godina prebio je nasmrt 14-godišnjeg dečaka romske nacionalnosti. Ubistvo se dogodilo u Novom Bečeju, dobilo je sudski epilog, a ono što ostavlja gorak ukus u ustima jeste blaga kazna za momka koji je inače vođa lokalne skinheds grupe“, priča naša sagovornica i podseća da je ovom ubistvu prethodilo takođe rasno motivisano ubistvo trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića.

Ovakvih slučajeva srećom nema mnogo, ali se Romi svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom u različitim oblicima, smatra Demićeva.

Pođimo od činjenice da kad uđu u prodavnicu da kupe nešto, prodavačica odmah kreće za njima i gleda da li će nešto da ukradu. Zatim vređanje, omalovažavanje svuda – u Centru za socijalni rad, u Domu zdravlja, na svakom koraku. To je nešto sa čime su, nažalost, Romi naučili da žive. Nisu ni svesni da je to diskriminacija“.

Obrazovanje je ključno za sve nacionalne manjine

Kao i stanovanjem Roma, i njihovim obrazovanjem treba se još baviti mada je uvođenjem pedagoških asistenata i drugih mera već dosta postignuto. 

Obrazovanje je najbitnije, jer samo tako imate priliku da postignete isto što i ostala deca. Jedna od prepreka za devojčice jesu rana udaja i rani brakovi, i na tome treba raditi još više nego do sada“. Upravo zbog toga ona smatra da bi stipendiranje devojčica ovaj problem makar ublažilo.

Čak i kada kreću sa iste polazne tačke, Romi većinskom stanovništvu stalno moraju da se dokazuju. 

Morate da vredite makar isto koliko i neko ko nije Rom, možda čak i više. U poziciji da se stalno dokazuje bio je i moj otac. On je bio oficir i morao je da se trudi više nego njegove tadašnje kolege, baš kao što i ja sada moram“.

Marija Demić trenutno u Policijskoj upravi Niš radi na upravnim poslovima, koji se tiču prebivališta i ličnih karata, ali kaže da uvek teži boljem, jer nikada nije sasvim zadovoljna postignutim. Za nju je najbitnije ne odustajati od ciljeva koje svako sebi zacrta. 

Mnogo je mladih ljudi koji su završili fakultete i, nažalost, napustili Srbiju. Oni nisu odustali, a suočavali su se sa neprilikama. Meni je puno srce kada vidim da su u Evropskoj komisiji ili nekim međunarodnim organizacijama zadovoljni, srećni. Jedini gubitak imamo mi, jer se u njihovo obrazovanje ulagalo, a otišli su iz Srbije. Smatram da sada postoji dovoljan broj visokoobrazovanih Roma i Romkinja koji su spremni da ostanu ovde i da se zaposle u državnim institucijama. Na kraju krajeva, neophodni su. To pripada svakoj nacionalnoj manjini, pa i romskoj, i to nama garantuje Ustav Republike Srbije“.

Marija Demić kaže da je ponosna što je Romkinja, ali nema potrebu da to stalno ističe, jer je to prosto deo nje.„Koliko se osećam kao Romkinja, toliko sam i Nišlijka, državljanka Republike Srbije. Ja sam, na prvom mestu, majka jednog petnaestogodišnjaka. Svi smo mi ljudi, svi smo isti. To što smo možda tamnijeg tena i što neki od nas možda ne govore dobro srpski jezik, to se može rešiti“, zaključuje ona.

Autor članka: Milica Branković
Autor video priloga: Tamara Milojević
Prevod: Turkijan Redžepi


***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Vakeribe taro mahale- priče iz mahale” koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.