Kulturno-istroijsko nasleđe, školovanje i usavršavanje su oblasti u kojima Srbija i Francuska najduže i najuspešnije sarađuju, a u tome i vide zajedničku bolju budućnost. Prijateljski odnosi dve zemlje kroz istoriju bila je jedna od ključnih tema o kojoj se razovaralo na gradskom forumu „Srbija i Francuska – stari prijatelji za bolju budućnost“ u okviru obeležavanja petnaest godina rada Francuskog instituta u Nišu.
Upravo ovim povodom Niš je prvi put posetio amasador Francuske u Srbiji Nj. e. Frederik Mondoloni. Kaže da su prvi utisci veoma pozitivni, kao i da je „primetio da je Francuska veoma prisutna u Nišu“. Gradonačelnik Niša Darko Bulatović govorio je saradnji Niša sa gradovima Arl i Žirond koja postoji još od 2009. godine. Kao primer dobre prakse, odnosno grad na koji bi Niš mogao da se ugleda, navodi upravo Arl.
„Arl koji je imao sličnu sudbinu kao naš grad – period tranzicije, gubitak radnih mesta… Oni su prepoznali sve vrednosti i potencijale u okviru svog kulturno-istorijskog nasleđa i dobrom organizacijom su uspeli da sve te potencijale stave u svrhu razvoja svoje zajednice i svog grada. Zbog toga, Arl, koji je osam puta manji od našeg grada, ima dva miliona turista na godišnjem nivou. Mi kroz ovu saradnju želimo da upravo te primere dobre prakse i iskustva iskoristimo kako bi ojačali našu zajednicu“, kaže gradonačelnik.
Arl je veoma bio značajan i za Aleksandru Mirić, arhitektu-konzervatora, koja je zahvaljujući stipendiji francuske vlade tamo završila magistarske i doktorske studije. Ona kaže da da Francuzi imaju fleksibilniji pristup spomenicima i napominje da „treba demistifikovati spomenike kulture, ali i njima mudro upravljati. Nasledje je javni interes. To je deo našeg identiteta. Velika je odgovornost na njegovom čuvanju“, kaže Aleksandra.
Ona je takođe podsetila da Francuska, kao što je njoj pomogla stipendijom, podržava srpske đake skoro sto godina. Tokom Prvog svetskog rata u Francuskoj se školovao najveći broj srpskih đaka, koji su bili smešteni u tamošnjim porodicama.
„Srpski đaci su sa Krfa odvedeni u Francusku kako bi mogli da na miru nastave svoje studije, odnosno svoje školovanje. Njih su prihvatile francuske porodice, skoro deset hiljada francuskih porodica je bilo angažovano u tom aktivizmu udomljavanja srpske dece. Deca su završila svoje školovanje, cele generacije intelektualaca su se tamo izrodile. Neki su se vratili u zemlju, neki su ostali tamo. U isečku jednog spisa Vladislav Petković Dis je, sada parafraziram, pokušavajući da objasni situaciju kako su se deca osećala u Francuskoj rekao: „Šta kada se ti đaci budu vratili u svoje gudure tamo negde i kada ih budu pitali njihovi potomci gde je ta Francuska? Oni bi rekli svojim potomcima: Francuska je ovde u srcu“, objašnjava Aleksandra.
Ambasador Mondoloni je takođe govorio o dugogodišnjem prijateljstvu Srbije i Francuske u Velikom ratu.
„Treba da se bavimo pošlošću kako bismo imali što bolju budućnost. Ova godina je značajna jer se navršava 100 godina od završetka Prvog svetskog rata i Francuska će biti još više prisutna na političkom, ekonomskom i kulturnom planu u Srbiji. Pokrenuli smo brojne inicijative kako bismo slavili to prijateljstvo. Renoviramo spomenik zahvalnosti Francuskoj u Kalemendanskom parku. Postavićemo izložbu „Naša istorija, vaša sećanja, sećanje na oslobađanje Srbije od strane Istočne armije, lična i porodična svedočanstva o civilnoj i vojnoj francusko-srpskoj solidarnosti“ koja će posetiti Niš na jesen. Sledeće godine ćemo slaviti 180 godina diplomatskih odnosa, na ekonomskom planu imamo brojne projekte sa Srbijom i odnosi su u razvoju. Dakle, slavimo prošlost, a želimo da gradimo budućnost“.
Građani koji su prisustvovali forumu podelili su svoja lična iskustva i veze sa Francuskom, a bili su zainteresovani da govore i o ekonomskoj i akademskoj saradnji Srbije i Francuske. Gradski forum „Srbija i Francuska – stari prijatelji za bolju budućnost“ ambasador Mondoloni je zaključio čestitajući Francuskom institutu Niš rođendan rečima: „Petnaest godina, to je adolescentno doba i tu postoji mnogo energije. Želim da slavite i dvadeset i trideset godina rada – doba zrelosti“.
