Itekako umesto pravilnog i te kako, akamoli umesto a kamoli, ustvari umesto u stvari – ovo su samo neke od grešaka koje se pojavljuju u novinama, na portalima i televizijama u Srbiji. Prateći medije, ljudi nesvesno mogu da usvajaju pravopisna i gramatička pravila, a da bi ti tekstovi u potpunosti bili u skladu sa standardnim srpskim jezikom i da bi se ispoštovale sve normativne finese, novinarima je neophodna saradnja sa lektorima – smatra doc. dr Aleksandra Janić sa Departmana za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu.
Mediji imaju uticaja na opštu informisanost i pismenost društva, jer iz medija, kaže profesorka Janić, možemo indirektno usvojiti i određena gramatička pravila, izuzetke od pravila, ali i česte kolokacije i nove reči. Zato bi bilo idealno da novinarske tekstove proveravaju i lektori, koji bi brinuli o doslednoj primeni pravopisnih i gramatičkih pravila. Uprkos tome što su potrebni, lektora je, nažalost, u medijima sve manje.
„U zvaničnoj komunikaciji i u medijima trebalo bi upotrebljavati standardni srpski jezik. Budući da se vesti objavljuju i na veb-sajtovima, dostupne su širokom krugu čitalaca, što ukazuje na širi značaj procesa lekture i korekture u elektronskim i štampanim medijima. Pored ispravke gramatičkih, leksičkih i pravopisnih grešaka, ne treba zanemariti ni stilistički aspekt.”
Greške najčešće, kaže, nastaju zbog brzine objavljivanja tekstova. Rešenja za neke svoje konkretne nedoumice novinari mogu pronaći i u različitim normativnim priručnicima, ali bi, čak i tada, učešće lektora i razgovor sa njima bili od pomoći ne samo u pronalaženju svih grešaka u tekstu već i u pronalaženju najboljeg rešenja, pri čemu se ne bi izgubilo nameravano značenje, a ni efekat teksta koji je novinar želeo da postigne. Na internetu se može pronaći mnogo korisnih informacija, ali su, kada je i o pravopisu reč, mnoge nepotpune, nejasne, čak i netačne, te internet ne može zameniti normativne priručnike, a nikako ne može biti zamena za lektorske izmene i stručne savete.
„Nekada postoje i dubletne forme (pogotovo i pogotovu, koverat i koverta, sekund i sekunda), ali bi bilo poželjno u tekstu dosledno upotrebljavati jedan oblik (često u Pravopisu srpskoga jezika postoji i preporuka u vezi sa tim).”
Profesorka Janić kaže da se greške mogu javiti i u naslovima, a kao specifičnost je izdvojila namerno ili nenamerno pisanje dvosmislenih naslova.
„Komarci su tokom leta aktuelna tema, pa ukazujem na jedan primer dvosmislenosti u naslovu: ‘Sve o komarcima: Koji tip ljudi najviše vole i kako se zaštititi’. Čitaocima će iz konteksta, naravno, biti jasno značenje, ali razmislite o sledećem delu naslova, imajući pritom u vidu da je oblik ljudi isti za nominativ i genitiv množine: Koji tip ljudi najviše vole? (Koji tip ljudi komarci najviše vole? ili Koji tip komaraca ljudi najviše vole?)”, navodi prof. Janić.
Svaki razmak pravi razliku
Jedno pogrešno slovo ili jedan razmak mogu promeniti suštinu rečenice, a mogu i predstavljati veliku pravopisnu ili gramatičku grešku.
„Izdvojiću prvo nekoliko grešaka u vezi sa upotrebom razmaka: neznajući, nepročitavši, rećiće (umesto pravilnog: ne znajući, ne pročitavši, reći će); itekakav, itekako (umesto pravilnog: i te kakav, i te kako), akamoli, ustvari (umesto pravilnog: a kamoli, u stvari). Zaista, nekada je u pitanju samo jedno slovo: mnenje (umesto pravilnog: mnjenje), odelenje, opredelenje (umesto pravilnog: odeljenje, opredeljenje), u ekavskom izgovoru pokoljenje (umesto pravilnog: pokolenje, od koleno), kontraverzan, srednjevekovni (umesto pravilnog: kontroverzan, srednjovekovni)”, ističe prof. Janić.
Pisanje anglicizama, kao i ostalih reči stranog porekla, uprkos tome što u srpskom jeziku imamo odgovarajuće zamene – takođe se često može videti u srpskim medijima.
„Navešću nekoliko takvih primera sa po nekoliko mogućih zamena: generalno (umesto: uopšteno, uopšte), kompleksan (složen), kreator (tvorac, stvaralac), realizovati (sprovesti/sprovoditi), evidentno (očigledno), bazirati (zasnivati/zasnovati), skor (rezultat), vulnerabilnost (ranjivost)”, navodi profesorka Janić.
Kada je u pitanju interpunkcija, najčešće nedoumice tiču se pisanja crte i zapete, ali i pisanja crtice.
„Polusloženice su, na primer, rang-lista, svi spojevi sa video-(poput video-prenos), spojevi sa mini-(poput mini-kaput, isključujući samo primer minibus), spojevi sa foto– kada ima značenje ‘fotografija’ (poput: foto-album), spojevi sa auto– kada ima značenje ‘automobil’ (poput: auto-put)”, kaže Janićeva.
TelEvizija, laborAtorija i druge dileme
Kada je u pitanju govor, ljudi najčešće reaguju na akcentovanje. Pri proceni prirodnosti konkretnih akcentovanih reči od strane govornika srpskog jezika, profesorka Janić ističe značaj dijalekatskog područja sa kog potiče sâm govornik.
„Evo nekoliko primera u skladu sa standardnom akcentuacijom koji bi današnjim maternjim govornicima mogli da zasmetaju, odnosno da im zvuče neprirodno ili nepravilno: retrOvizor, parAdajz, BeOgrad, telEvizija, asIstent. Sa druge strane, nekim govornicima ne smeta upotreba futuroida umesto futura prvog (Oni će da idu u bioskop umesto Oni će ići u bioskop), ali je u standardnom srpskom jeziku u sastavu futura prvog obavezna upotreba infinitiva, dok je kao dopunu modalnim glagolima, na primer, moguće koristiti da-konstrukciju ili infinitiv (Ne možemo da idemo u pozorište i Ne možemo ići u pozorište)”, kaže Janićeva.
Iako su jezičke greške u pisanoj formi upadljive, greške se često javljaju i u govoru, s tim što tada govornik lako može odmah ispraviti sâm sebe. Oslanjanje samo na jezički osećaj nije dovoljno, posebno kada se radi o pravopisnim pravilima, izuzecima i o akcentovanju od strane govornika iz dijalekatskih područja sa manje od četiri akcenta. Iz tog razloga, ona ističe da su višestruko korisni i nezamenljivi „Pravopis srpskoga jezika”, pravopisni priručnici i rečnici srpskoga jezika, ali i gramatičko, pravopisno i stilističko znanje lektora srpskoga jezika.
