Mnogobrojne senzacionalističke naslove o nasilju i ubistvima neretko viđamo po tabloidima, a posledice takvog pisanja su – strašno ozbiljne. Postavlja se pitanje šta time dobijaju tabloidi, šta društvo, a šta same žrtve?
Pojedini mediji pišu o žrtvama femicida po ustaljenom šablonu. Pišući o tome da li je neko bio pod dejstvom alkohola ili ga je nešto iznerviralo pa je potegao za oružjem, zvuči kao da na neki način žele da “opravdaju” nasilje.
Prebacivanjem odgovornosti nasilje se tako romantizuje i banalizuje, a žrtva se iznova i iznova ubija, naročito svakim novim komentarom “dežurnih internet stručnjaka” ispod senzacionalistički napisane vesti.
I tu nije kraj. Mediji objavljuju uznemirujuće fotografije povreda, tragaju za “sočnim” detaljima zločina koji će njima doneti klikove – a žrtvi ugroziti pravo na dostojanstvo i integritet. Otkrivanjem identiteta ugrožava se privatnost žrtve i njene porodice.
Ima mnogo primera kao što je slučaj glumice Milene Radulović , koja je izašla u javnost sa informacijama o silovanju koje je doživela u glumačkoj školi. Suđenje u ovom slučaju traje skoro četiri godine. Do danas mnogi mediji nastavljaju da se ovom teškom temom bave senzacionalistički – ne razmišljajući kakve posledice to ostavlja po žrtvu. Slična situacija događa se i njenoj koleginici Danijeli Štajnfeld.
Ovakvo izveštavanje, dovodi do toga da se dodatno jačaju stereotipi i predrasude o ženama.
Zato je izuzetno važno da mediji najpre vode računa o tome kako pristupaju ovakvim temama, da ne prave od žrtava “krivce”, da ne pravdaju ubice i nasilnike i da od slučajeva nasilja ne prave senzaciju. Kako mediji i svi mi možemo da doprinesemo, saznajte u novoj emisiji #ŠtaSeKrije
