U Srbiji je više od 50 odsto funkcionalno nepismenih ljudi, informacija je koju je na jednoj od tribina o medijskoj pismenosti izneo profesor sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu Veselin Kljajić. S toga ne čudi što se u Srbiji i dalje borimo sa prihvatanjem novih medija i transformacijom starih, pa se u moru informacija ne snalazimo baš najbolje.
Tada je rečeno i da ne postoji međusektorska saradnja u unapređenju medijske pismenosti u Srbiji. Kao jedan od glavnih problema pojavljuje se nejasna definicija ovog pojma, kao i to što još uvek nema jasne razlike između medijske, odnosno informacijske i informatičke pismenosti.
A da bi znanje, stečeno uz pomoć medija bilo pravilno usvojeno, neophodna je adekvatna informatička i medijska pismenost svih kategorija stanovništva – i onih koji izveštavaju i onih koji primaju informacije, a posebno onih koji mlade treba da obuče na tom planu.
Narodni poslanik iz Niša Predrag Jelenković, inače doktor komunikologije, nedavno je u Skupštini Srbije izneo predlog za uvođenje medijskog obrazovanja u škole. On se, tom prilikom, založio da se u obrazovni sistem, i to od osnovne škole, uvede predmet mediji i obrazovanje, kao „veoma važan faktor na polju demokratizacije i razvoja građanskog društva u Srbiji”.
„Medijska pismenost je važna, jer medijski opismenjeni ljudi mogu u medijskoj poruci da vide mnogo više i da budu svesniji njenih različitih nivoa značenja, što dovodi do boljeg razumevanja medija i realnosti uopšte“, kaže Jelenković. On dodaje i da je uvođenje medijske pismenosti u obrazovni sistem „pitanje dobre volje onih koji odlučuju“.
Kako Jelenković navodi, država bi morala sistemski da se pozabavi ovim pitanjem, i to kroz uvođenje specijalizovanih i edukativnih emisija na svim televizijama sa nacionalnim pokrivanjem, kroz dnevnu štampu i fakultativna predavanja po školama.
Ipak, kaže on, još od decembra 2016, kada je predlog izneo u Skupštini, čeka odgovor nadležnih. „Resorno ministarstvo za nauku i obrazovanje prosledilo je predlog Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, u čijoj je nadležnosti priprema nastavnih planova i programa osnovnog obrazovanja i vaspitanja – čekamo odgovor“, dodaje Jelenković.
On zaključuje da je potrebno ugledati se na države koje su medijsku pismenost već uvele u svoje medijske i obrazovne sisteme, te pokazati građanima značaj osavremenjavanja nastave i korist koju bi imali od medijskog obrazovanja. Jelenković precizira da u procesu medijskog opismenjavanja veliku ulogu imaju i organizacije civilnog društva i udruženja koja se bave medijima.
Osam članica SEENPM mreže, u okviru regionalne inicijative ”Partnerstvo za razvoj medija u Jugoistočnoj Evropi”, nastoji da medijsku pismenost nametne kao važnu temu, kroz izradu preporuka, organizaciju sastanaka, tribina i konferencija o opismenjavanju stanovništva i novinara.
Istraživanje Medijska pismenost u niškim srednjim školama, koje je sproveo Media i reform centar Niš, inače deo SEENPM mreže, u saradnji sa Filozofskim fakultetom u Nišu, pokazuje potrebu za medijskim opismenjavanjem gotovo svih kategorija stanovništva.
Suštinu medijske pismenosti, u ovom istraživanju, ovako je opisao prof. dr Zoran Aracki: Medijska pismenost treba da pomogne ljudima da prepoznaju poreklo informacije, čije interese ona zastupa i kako da pronađu alternativne izvore i mišljenja.
Navodi se i da u procesu medijskog opismenjavanja treba da učestvuju svi – država kroz obrazovni sistem, nevladine organizacije kroz različite radionice, mediji promovisanjem medijske pismenosti, porodica kao glavni i najvažniji filter kada je reč o maloletnicima. To podrazumeva i medijsko obrazovanje odraslih, što znači da treba delovati u više smerova i paralelno, kako bi se medijsko obrazovanje celokupnog građanstva podiglo na viši nivo i kako bi bila stvorena medijski pismena javnost, sposobna da preuzme ličnu odgovornost i učešće u društvenom delovanju.
S obzirom na pravce društvenog i medijskog razvoja, medijska pismenost trebalo bi da postane deo obrazovnog sistema, pre ili kasnije, ali, što pre – to bolje.
Ipak, pošto srpskom medijskom scenom dominiraju reality tv programi, tabloidi sa ozbiljnim i obilatim kršenjem profesionalnih standarda, kao i jedni te isti ljudi koji su konstantno na tv ekranima, i vrlo vešta manipulacija i propaganda koja se krije upravo iza takvih sadržaja, neizbežno se nameće pitanje da li onima kojima takvi sadržaji odgovaraju, odgovara i medijski pismena publika?
