Mediji i pravosuđe su ono što bi u američkim akcionim filmovima nazvali „moćno oružje koje ne sme pasti u pogrešne ruke“, jer bi u tom slučaju usledila propast. Jedini način da ne padne u pogrešne ruke nije da Džejms Bond zavede lepoticu i ubije negativca, već da se Ustavom i zakonima uspostave mehanizmi koji će očuvati istinsku nezavisnost pravosuđa i medija. Istinska nezavisnost podrazumeva i nezavisnost od pritiska izvršne vlasti, ali i bezbednost pravosudnih radnika i novinara od pretnji po život, telo i finansijsku stabilnost.
Sa druge strane, moglo bi se reći da se mediji i pravosuđe često nalaze na suprotnim stranama, ali služe istom cilju – pravdi. „Pravda ne samo da mora biti ostvarena nego se mora i videti kako se ona ostvaruje“ (Lord Hewart CJ).
Javnost suđenja jedan je od osnovnih principa našeg procesnog prava. Pored njega, postoji i ustavno pravo naroda na obaveštenost. Da bi se ovo pravo ispunilo, Sudskim poslovnikom je predviđeno da će svaki sud obaveštavati javnost o ishodima postupaka značajnih za javnost preko svojih portparola, ili predsednika suda, u izuzetnim slučajevima ovo ovlašćenje može koristiti i predmetni sudija.
Međutim, država nema jedinstvenu politiku o odnosima sudova sa javnošću. Neki sudovi redovno preko svojih portparola izveštavaju medije, dok su drugi previše škrti sa informacijama. Otud i previše zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, nekada novinari podnose takve zahteve i kada nema potrebe, a ponekad i sa malicioznim namerama.
Poslovnikom je, takođe, predviđeno i da će se sud starati da obezbedi uslove za prisustvo medija na ročištima značajnim za javnost, jer nisu sve sudnice dovoljno velike da prime veći broj novinara i javnosti. Nažalost, praksa pokazuje da se ova odredba selektivno primenjuje. Najskoriji slučaj neopravdanog isključenja javnosti jeste glavni pretres pred osnovnim sudom u Brusu, gde je sudija zabranio pristup novinarima, jer je tuženi u postupku bio predsednik opštine Brus.
Nepobitno je da mediji imaju odlučujuću ulogu u formiranju javnog mnjenja, te je važno kako i o čemu izveštavaju. Otud i obaveza novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izveštavaju o događajima od interesa za javnost. Ipak, veliki kamen spoticanja jeste pretpostavka nevinosti. Iako predstavlja pravni standard, propisan svim važnijim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, pa i Ustavom RS i brojnim zakonima, novinarima je u trci za senzacionalizmom i što primamljivijim klikbejtom teško da je se sete, a kamoli shvate njenu važnost na velikom planu.
Da se podsetimo, pretpostavka nevinosti je pravo svakoga da se smatra nevinim sve dok njegovu krivicu pravosnažno ne utvrdi sud. Stoga, ako je neko uhapšen, ili optužen da je učinio neko krivično delo, Zakonik o krivičnom postupku nalaže da niko, ni novinari, ni predstavnici vlasti, ni obični građani ne smeju da govore da je neko kriv dok tu krivicu ne utvrdi sud, pravosnažno.
Zašto je to bitno? Okrivljeni je pred sudom slabija strana, najčešće, on i njegov branilac nalaze se nasuprot tužilaštva koje ima snagu cele države iza sebe. Da bi se ispravio taj disbalans, teret dokazivanja je na tužilaštvu, i niko sem suda ne može da utvrđuje krivicu okrivljenog. Pored toga, nije nemoguće da neko bude optužen za delo koje nije učinio, i da onda sud donese oslobađajuću ili odbijajuću presudu. Javno mnjenje je već zatrovano optužujućim medijskim naslovima, hoće li oslobođeno lice ikad uspeti da skine stigmu društva sa svog imena? Hoće li društvo imati poverenja u sud koji je oslobodio lice za koje „zna“ da je krivo?
Pošto su tako strašne posledice i po osumnjičeno lice i po poverenje naroda u jednu od najvažnijih institucija, kako da se stane na put tome?
Postojeći mehanizmi obuhvataju: tužbeni zahtev za nadoknadu štete lica čije je pravo na pretpostavku nevinosti povređeno, postoji Savet za štampu, kome se žalbom mogu obratiti lica kojima je neko pravo povređeno putem medija, postoje radionice koje organizuje civilni sektor u cilju edukacije novinara o ovoj temi, postoji dosta članaka, seminara, video-priloga na internetu, ali na kraju krajeva – postoje i mediji kojima takvo ponašanje prolazi nekažnjeno jer se koristi kao instrument vlasti za politička raskusuravanja sa neistomišljenicima. Ako mogu ministri, pa i predsednik države da izjavljuju ko jeste i nije kriminalac na pres-konferencijama, zašto bi mediji stavili osnovno ljudsko parvo kao što je pretpostavka nevinosti iznad senzacionalizma i profita koji donosi, iako ih na to etički standardi struke obavezuju.
Drugo osnovno ljudsko pravo koje, takođe, medijima često nije iznad senzacionalizma, jeste pravo na ljudsko dostojanstvo, i to najčešće pravo žrtve krivičnog dela i maloletnika. Zakon i Kodeks nalažu da je zabranjeno objavljivanje identiteta ili podataka uz pomoć kojih se lako dozna ko je žrtva, osim kod određenih izuzetaka. I o samom događaju mora se izveštavati tako da se poštuje dostojanstvo žrtve. Međutim, tabloidi objavljuju podatke o žrtvama porodičnog nasilja, incesta i silovanja pomoću kojih osobe iz žrtvinog okruženja lako izvedu zaključak o kome je reč, zatim objavljuju gnusne detalje tih zločina i stavljaju ih u bombastične naslove poput „Silovao sam je i mrtvu“ itd. Za ovakvo izveštavanje nikakvog opravdanja nema. Nema tu ni javnog interesa, ni slobode izražavanja, tu je glavni pokretač pohlepa i beskrupuloznost za koje bi jedini lek mogli biti visoki novčani iznosi kazni i nadoknada štete.
Autor: Milica Stanković, apsolvent Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu
