Knjiga “Siroti mali ratovi”, čiji je autor mladi niški novinar i pisac Uroš Dimitrijević, polako osvaja publiku, dok je ideja da prve primerke knjige proda iz svog gepeka izazvala interesovanje širom drutvenih mreža. 

Sa autorom knjige razgovarali smo kako je kao novinar BBC-a, koji trenutno studira u Parizu, došao na ideju da napiše knjigu, gde je tražio inspiraciju za likove i koliko su novinarska profesija i pisanje povezani.

MRCN: Zašto baš “Siroti mali ratovi”?

U. Dimitrijević: Mislim da za nijansu više volim da čitam stripove nego knjige. I postoji taj italijanski strip Siročad, scenariste Roberta Rekionija, čiji prvi broj nosi naziv “Siroti mali ratnici”. Srpsko izdanje tog stripa imalo je premijeru pre nekoliko godinu baš u Nišu, kada je Rekioni gostovao na jednom festivalu, a ja sam tada odlepio kako na strip, tako i na naziv te prve epizode i godinama mi se motalo po glavi da napravim aluziju na taj strip. Kada sam počeo da pišem roman, znao sam da će se zvati “Siroti mali ratovi”, jer govori upravo o tome – sirotim malim ratovima milenijalca. Mislim da kao generacija imamo tu tendeciju da svaki problem vidimo kao opštu katastrofu, ali ako malo zagrebete, shvatite da to nisu nikakve nerešive stvari, već je potrebno samo da ustanete ujutru i počnete da obavljate svakodnevne obaveze. Barem meni to jako teško pada.

Ideja za naslov proizašla iz stripa

MRCN: Odakle ideja za ovaj roman i koliko ti je trebalo da ga napišeš?

U. Dimitrijević: Dve stvari su se tu uklopile. Jako dugo sam hteo da napišem nešto duže od teksta, ali nisam imao pojma kako se to radi. Mislio sam da mora da postoji barem nekakav šablon koji treba ispuniti i to me je izluđivalo i izjedalo svakog dana. Kad-god bih imao nekakvo slobodno vreme, kritikovao bih sebe zašto ne pišem ili zašto ne pokušavam da pišem. Na jesen 2018. godine su mi se desile neke stvari i postojao je taj osećaj kojeg nisam mogao da se otresem. Znao sam kako se osećam i imao sam jednu scenu u glavi. Seo sam za laptop i počeo da pišem. Nekih 10 meseci kasnije, tačnije, nakon ravno 100 mejlova koje sam slao samom sebi (u strahu da će se ono što čuvam na kompjuteru ili hard disku nekako izgubiti), završio sam prvu ruku romana.

MRCN: Koliko ima sličnosti ili razlike između novinarstva i književnosti?

U. Dimitrijević: Sve zavisi od stila koji želite da izgradite. Meni novinarstvo mnogo znači za pisanje. Zapravo, sve što sam naučio o pisanju, naučio sam kroz novinarstvo. Naučio sam da pišem precizno, da izbalansiram deskripciju tako da omogućim čitaocu da stekne sliku i oseti atmosferu, a da ga ne ubijem u pojam i, što je najvažnije, kroz intervjue i uzimanje izjava sam skontao kako da likovi zvuče što prirodnije, a ne kao da su svi do jednog akademici. Kada bi se svi pisci prvo malo bavili novinarstvom, možda bi bilo manje smaračkih knjiga.

MRCN: Da li je knjiga na neki način autobiografska i gde si pronalazio inspiraciju za likove?

U. Dimitrijević: Nedavno sam išao na operaciju i kada sam se probudio iz anestezije, anesteziolog (inače moj kum) mi je rekao “O, de si, Vuče?”, što je ime glavnog lika. Tako da sam se na trenutak uplašio da sam tokom operacije umro i vratio se kao reinkarnacija sopstvenog lika. Mislim da mnogi ljudi misle da je autobiografska zato što sam često pisao tekstove iz prvog lica, naročito dok sam radio za VICE. Ali jok, knjiga nije autobiografska i moraću, ako dođe do drugog izdanja, da zalepim nekakvo upozorenje. Bilo mi je jako zanimljivo da osmislim te likove, to mi je možda bio i najzabavniji deo pisanja. Naravno, neki su bazirani na ljudima iz realnog života, ali mislim da sam ih dovoljno zamaskirao da ti ljudi ne mogu da me tuže ili prebiju zbog toga. Nadam se.

MRCN: Postoji mnogo mladih ljudi koji se bave pisanjem, ali ne znaju kako da objave svoja dela. Da li možeš da nam opišeš svoj put od prve ideje da napišeš ovaj roman do prvog prodatog primerka? Koliko je bilo teško doći do izdavača?

U. Dimitrijević: Nisam puno pričao o knjizi dok je nisam napisao. Mali broj ljudi je znao da uopšte pišem knjigu, jer sam se jako plašio da je neću završiti, da će se nešto izjaloviti ili da prosto neću znati kako to da uradim i ne bih podneo da me 30 ljudi pita kad će knjiga, a da ja nemam odgovor na to. Kada je došlo vreme da se finalni rukopis šalje izdavačima, počela je epidemija korona virusa, što je malo otežalo stvari. Međutim, uspeo sam da nađem izdavačku kuću sa kojom jako lepo sarađujem. Što se tiče mladih ljudi koji žele da pišu, savet je prost – pišite i učite druge stvari, sarađujte sa prijateljima. Barem je danas sve moguće preko običnog kompjutera. Možete sami da dizajnirate korice, prelom i u krajnjem slučaju odštampate makar 50 ili 100 primeraka. Mi smo generacija koja treba da uzima stvari u svoje ruke i rešava ih, a ne da nas obeshrabri što su neki matorci umislili da odgovaranje na mejl iziskuje nadljudski napor.

MRCN: Odakle ideja da knjige prodaješ iz gepeka i koliko smatraš da je marketing zaista bitan?

U. Dimitrijević: Pandemija me je sprečila da održim klasičnu promociju knjige, ali mi je nekako i olakšala stvari, jer nisam morao da radim upravo to – da imam promociju knjige. Ja bih se prvi smorio na sopstvenoj promociji, a kamoli nesrećnici koji bi se našli u publici. Zapravo, distribucijom iz gepeka sam ostvario mnogo bolji kontakt sa čitaocima. Dođem do zgrade, dobiju posvetu, popričamo pet do deset minuta, ne moramo čak ni da pričamo o knjizi. Neke od ljudi koji su tako poručili knjigu nisam video godinama, pa je baš bilo lepo sresti ih i videti šta rade u životu. A i ljudi su se odlično primili na tu vrstu dostave, dopalo im se, pa sam za nedelju dana rasprodao promo 100 primeraka. Knjiga je sad u knjižarama, pa mogu da je nabave i na taj klasičan način. A marketing je sve i što pre ljudi to ukapiraju, pre će uspeti da urade nešto sa time što stvaraju. Niko se neće cimati za vašu knjigu kao vi sami, a od priče “napisao sam knjigu, kupite je, molim vas“ nema ništa. Tako da, nakon što završe rukopis, umesto što kritikuju Instagram influensere i Tiktokere kako srozavaju kulturu ili šta znam, mogli bi i nešto pametno da nauče od njih. To je potpuno nova vrsta kreativnosti i to treba uvažavati.

MRCN:Možemo li da očekujemo neku novu knjigu ili nastavak ovog romana u budućnosti?

U. Dimitrijević: Mrzim kada neko kaže “ne želim da otkrivam previše“ jer bih sada rado otkrio kada bih imao bilo šta da otkrijem, ali nemam. Ideje koje mi se motaju su toliko nerazrađene da ne mogu ni da se nazovu idejama, a imaću taj master rad koji će mi stajati nad glavom. Što se tiče nastavka “Sirotih malih ratova“ – nisam siguran. Isprva nisam to planirao, ali mi se dosta ljudi javilo sa pitanjem “Šta će dalje da se desi?“. Mnoge zanima šta radi Vuk tamo gde je otišao i to mi je baš simpatično i drago. Ali ja trenutno ne znam šta se dešava sa njim. Iskreno, nemam pojma šta radi taj čovek.

Inače, “turneja u gepeku” Sirotih malih ratova je završena, ali svi zainteresovani čitaoci knjigu možete pronaći u Vulkan knjižarama ili na sajtu izdavačke kuće Presing. 

Autor: Dana Mitrovska