U Nišu postoji duga tradicija izdavanja časopisa, ali iz godine u godinu interesovanje za ovakvu vrstu periodike sve je manje. Mladi na internetu, u svom „prirodnom“ okruženju, nalaze ono što ih zanima. Sa druge strane, sve više sadržaja koje su nekada objavljivali časopisi danas se može naći na društvenim mrežama. Što zbog tih faktora, što zbog finansijske situacije, u Nišu postoje svega tri časopisa (ukoliko ne računamo naučne časopise, koje izdaju Univerzitet i fakulteti).
Gradina
Najstariji časopis koji u kontinuitetu izlazi jeste Gradina. Prvi brojevi objavljeni su početkom XX veka. Naime, januara 1900. godine nekoliko niških profesora osnovalo je časopis za zabavu, pouku i književnu kritiku koji je izlazio dvaput mesečno. Do oktobra 1901, kada je Gradina prestala sa radom, izašlo je 36 svezaka. Neki od saradnika ove prve faze časopisa bili su čuveni pesnici i pisci Aleksa Šantić, Borisav Stanković, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj. Kulturno-prosvetna zajednica opštine Niš 1966. godine obnavlja časopis, a šest godina kasnije osniva se izdavačka ustanova Gradina. Od 1999. godine Niški kulturni centar je suizdavač ovog časopisa, a nakon kratkog prekida u izlaženju tokom 2002. godine i privatizacije Izdavačkog preduzeća Gradina, ova gradska institucija postala je izdavač časopisa. Na taj način spašen je svojevrsni književni brend Niša.
„U Gradini se trudimo da promovišemo autore iz Niša, sa juga i iz cele Srbije, ali i iz regiona, pa smo tim povodom imali temate posvećene bugarskoj, makedonskoj, rumunskoj i hrvatskoj književnosti, kao i stalne prevode iz celog sveta. Gradina pokušava da održi tradicijiu, ali uredništvo i istražuje nove prostore u književnosti i umetnosti i imamo temate koji donose nove stvari u književnosti. Pratimo i značajne književne nagrade u Nišu – Branko Miljković, Stevan Sremac, Ramonda serbica i o tim nagrađenim piscima pripremamo književne portrete“, kaže glavni urednik Gradine Zoran Pešić Sigma i dodaje da se sve u vezi sa kulturnom scenom – može naći u ovom časopisu.
Druga stvar koja izdvaja Gradinu jeste komunikacija sa književnim svetom, ističe Pešić. Veliki broj saradnika ovog časopisa objavljivao je tu svoje prikaze i kritike još tokom studiranja jer uredništvo vodi računa o mladim naraštajima.
„Institucija časopisa nije bazirana samo na onome što se nađe između korica jednog broja, nego i na odnosu, komunikaciji sa autorima, razmeni utisaka, predlaganju tema i izmena… Taj nevidljivi deo rada časopisa veoma je značajan i dobro je što Niš ima časopis gde autori mogu da objavljuju“.
Zoran Pešić ističe da postojanje uredničkog i kritičkog koncepta u časopisima danas ima veći značaj.
„Danas ima dosta mesta na internetu gde se može naići na tekstove o književnosti koje pravi šuma skribomana“, pojašnjava.
Pressing
Osim Gradine, u Nišu je izlazio i časopis Odgovor, zatim UNUS MUNDUS, a za filmski časopis Yu film danas, koji je uređivao Severin Franić, Niški kulturni centar bio je suizdavač. Međutim, jedan od njih koji u kontinuitetu izlazi od 1991. godine jeste Pressing u izdanju Studentskog informaciono-izdavačkog centra (SIIC). Prvobitno zamišljen kao studentski list, Pressing se prvenstveno bavio studentskim temama, kao i društvom, kulturom i umetnošću. Početkom dvehiljaditih interesovanje uredništva za više tema iz oblasti pop kulture profilisalo je ovaj časopis u tom smeru.
„Kao periodično izdanje, mora se obratiti pažnja na odabir tema. Kada si suočen sa time da se ne zna tačan datum izlaska, mora se voditi računa da su teme aktuelne i danas dok se pišu i sutra kada se objavi, pa i za šest meseci, godinu dana, do narednog broja. U poslednjih nekoliko godina okrenuli smo se tom, uslovno rečeno, pozitivističkom pristupu, gde ima kritičkih tekstova, ali u uvijenijoj formi“, navodi glavni urednik ovog časopisa Dejan Kostić.
Pressing je, po rečima Kostića, bio uvek spoj mladosti i iskustva, pa su se osim novinara i autora sa velikim iskustvom u redakciji ovog časopisa nalazili i mladi koji su svoje prve korake u novinarstvu i pisanju načinili tu.
Zbog toga, čini se, Pressing nikada nije bio u milosti bilo koje vlasti tokom ovih 27 godina postojanja, ali su entuzijazam i ljubav prema tom časopisu ono što pokreće, dodaje Kostić.
Osim Pressing-a, važno je pomenuti i posebnu strip reviju Strip Pressing, kao i časopis Trash.
Filaž
Iako se i u Gradini i u Pressingu može naići na tekstove o filmovima, grupa niških filmskih kritičara odlučila je da pokrene časopis koji bi se isključivo bavio filmom. Pokretač i urednik filmskog časopisa Filaž Dejan Dabić je pre desetak godina, zajedno sa Srđanom Savićem, Dejanom Ognjanovićem i Miloradom Jančetićem, učestvovao na konkursu za sufinansiranje projekata u kulturi na kome su dobili sredstva za pokretanje časopisa i mogućnost da objave prvi broj. U međuvremenu, otvorena je mogućnost da Filaž uđe u izdavački plan Niškog kulturnog centra.
„Ideja nam je da vizuelno ličimo na sarajevski Sineast, koji je uređivao Nikola Stojanović“, navodi Dabić. „Insistirali smo na nestandardnom formatu, a pošto smo izabrali ime „Filaž“ (brza brišuća panorama, takva da se prizor ne može razaznati, koja se koristi u trilerima ili kada su junaci posebno uznemireni), gledali smo da prednji deo korica bude sfumato, zamrljan, pa su dizajneri iz Kontra studia dali svojoj mašti na volju i najviše se potrudili da u likovnom delu časopis izgleda na evropskom ili svetskom nivou“.
Dabić dodaje da su i u izboru imena rubrika filmski termini bili ti koji su smatrani prihvatljivim. Tako je rubrika „Zumiranje“ posvećena fenomenima, pojavama, stilskim orijentacijama i velikim autorima, „Far“ se bavi festivalima, rubrika sa intervjuima nazvana je „Krupni plan“; filmske krtitike, recenzije, osvrti na filmove iz zemlje i inostranstva nalaze se u rubrici „Rakursi“, i poslednja rubrika „Kinopis“ posvećena je filmskoj periodrici.
Između kvaliteta i komercijalizacije
Ono što je interesantno u vezi sa ova tri časopisa jeste činjenica da se jedan od njih, Pressing, finansira putem konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja, a dva (Gradina i Filaž) izdaju se u okviru budžetskih institucija. Naši sagovornici kažu da bi jedino tako uspeli da izlaze jer komercijalno ne bi opstali.
„Troškovi su veliki – štampa, plasman, honorari, i kada se sve to sabere sa potencijalnim tržištem – mora da se uvede nova uređivačka politika, što mislim da nije dobro jer je značajno zadržati ovakav koncept“, navodi Pešić.
foto: MRCN/B.R.
On dodaje da je na početku 1900. godine Gradina imala preko 2000 pretplatnika, a da danas izlazi u tiražu od 500 primeraka. Dejan Dabić ističe da Filaž ne bi mogao drugačije ni da opstane, kao ni ostali časopisi.
„Pitanje je da li grad koji kaže da ima 300.000 stanovnika sme da dozvoli da ima samo tri časopisa od kojih se jedan bavi filmom, drugi književnošću i treći se uopšteno bavi društvom. Čini mi se da je problem što ne postoji sistemska podrška za takve stvari“, navodi Dejan Kostić.
Spas u digitalnom okruženju?
I pored svega, sva tri urednika nadaju se opstanku svojih časopisa jer, kako navode, ono što rade iako nije komercijalno – nailazi na dobar odziv kod publike koja ih pomno prati, a nadaju se i novoj publici kada se presele na internet. Za razliku od Filaža i Gradine, Pressing već ima dva sajta, od čega jedan služi kao „onlajn arhiva“, a pojedine brojeve i delove časopisa Gradina čitaoci mogu naći na vebu. Ipak, niko od njih ne razmišlja o konačnom preseljenju časopisa u digitalno izdanje.
Pešić čitanje papirnog izdanja opisuje kao poseban doživljaj, ali nije protiv postojanja časopisa u digitalnom formatu:
„One časopise do kojih ne mogu da dođem, recimo iz Rusije – oni su gotovo svi dostupni onlajn i čini mi se da bih do njih teško došao, a sa druge strane – poslati Gradinu u inostranstvo je teže nego je proizvesti. Čak je i skuplje. Dostupnost je glavni razlog zbog čega treba časopis da izlazi u elektronskom izdanju, a verujem da će oni kojima je posebno uživanje čitanje papirnog – doći i do tog formata“.
Dabić navodi da, i pored ograničenog trajanja papira – ipak ima veće poverenje u „fizičko izdanje“ časopisa jer se u virtuelnom svetu „sve nalazi na jedan ili dva klika od nečega što će zauvek biti uništeno“. Kostić ističe preglednost papirnog izdanja u odnosu na digitalni.
Opstanak časopisa, ipak, naši govornici ne dovode u pitanje. Pešić za kraj navodi da je bitno da se u uredništvu moraju naći stručni ljudi koji proveravaju tekstove, kao i da se radi lektura jer su to osnove postojanja časopisa, makar onih dobrih.
Primer decentralizacije u kulturi
Ova tri časopisa tražena su i van Niša, što pospešuje bitnu stvar – decentralizaciju kulture.
„Ideja pri osnivanju časopisa FIlaž bila nam je da kompletna redakcija bude iz Niša, kao i dizajneri i štamparija, a da onda angažujemo autore iz ostalih krajeva Srbije i regiona. Time smo hteli da pokažemo da jedan kvalitetan koncept, jedan kvalitetan projekat može da nastane van Beograda, jer – decentralizacija nije ono što je svojevremeno radilo Ministarstvo kulture: da se napravi predstava u Beogradu i da putuje po Srbiji“, zaključuje Dabić.
