Kada bajka postane varka

U zemlji na brdovitom Balkanu, živela jednom jedna Princeza. Jednog dana, Princeza je upoznala Princa. Pored ovog Princa, Princeza se osećala voljeno i sigurno. Verovala je da je to početak njene bajke.

Često su se viđali, a kada nisu bili zajedno, Princ je želeo da zna šta Princeza radi i sa kim se sastaje. Toliko je brinuo o njoj da je tražio da mu se javlja svakih pola sata. Prijateljice su joj rekle da to nije u redu, ali šta one znaju? Princeza je osećala da nju Princ voli. Čak joj je i objasnio da su njene njene drugarice samo ljubomorne na njih.

Dani su prolazili, Princ i Princeza su se voleli. Od prijateljica se polako udaljila, jer kada god bi se videle, one bi joj zamerile što prekida druženje da se javi svome Princu. Mislila je kako one samo treba da ga bolje upoznaju kako bi ga prihvatile. Čak ga je par puta i povela na druženje sa njima. Iz nekog razloga, prijateljice su joj to zamerile.

„Baš mi je žao što moje prijateljice nemaju nekoga ko će ih voleti kao mene Princ“, često bi pomislila. Kada je ovo spomenula Princu, on se složio sa njom, poljubio je i dodao: „Naravno da one ne mogu naći sreću jer provociraju svojim ponašanjem i oblačenjem“ I tada je Princeza prvi put pomislila kako su njene prijateljice same krive za to što se njihove bajke ne ostvaruju. 

Kako to obično biva, Princ i Princeza su ubrzo krenuli da organijuzu venčanje. Princ je često Princezi pričao kako njene ideje nisu dovoljno dobre i da on zna bolje. Prijateljice su se zabrinule da joj on nameće svoje mišljenje, ali ona im je objasnila: „Nije nametanje ako je on pametniji“. Par puta je Princ vikao na nju, mozda ju je i ošamario ponekad, ali to je bilo razumljivo zbog stresa koji je doživljavao. Na kraju je venčanje bilo divno iako je Princeza odustala od većine stvari o kojima je maštala.

Ubrzo je Princeza ostala trudna. Princ je postao brižniji nego ikada. I kada se nije rodio dečak, razočarani Princ brzo se smirio jer će „sledeći put Princeza biti uspešnija i rodiće mu dečaka“.

S vremenom je Princ postao sve čudniji. Nije želeo da pomaže oko bebe, ali Princeza je to razumela jer „majka treba da čuva dete“. Trebalo je i da nauči dete da ne plače dok se Princ odmara. Bio je u pravu, jer je vikao na nju kada je gladan došao kući, a ručak nije bio gotov. Pa šta ako je i ona bila na poslu? „Ručak spremi uveče, da možeš da ga postaviš kada ti muž dođe kući“, majka ju je ubrzo posavetovala.

Princeza je sve poslušala. Kuvala je, spremala, čistila, radila i vaspitavala njihovu ćerku. Princ je imao previše stresan posao da bi joj pomagao u kući, i ona je to razumela. Doduše, nije joj bilo najjasnije zašto je dobila batine nakon što joj je večera zagorela. Mada to nije ni važno jer se kasnije izvinio i obećao joj da neće više. Čak je posle toga postao ponovo brižan i nežan kao Princ koga je upoznala. 

Foto: pixabay

Svake sledeće batine bile su joj jasnije. Sama je kriva što ju je kolega dodao na društvenim mrežama. Sama je kriva što se vaza razbila dok ju je prala. Sama je kriva što je dobila temperaturu. Sama je kriva, jer ne brine o sebi. Sama je kriva što joj je ćerka neposlušna i glasna. Sama je kriva, jer je nije vaspitala. Sama je kriva što joj se prodavac nasmešio. Sama je kriva, jer mu je svojim postojanjem dala povod za to. Sama je kriva što modricu nije dovoljno lepo sakrila. Sreća pa su sve naredne bile na mestima koja garderoba prikriva.

Primetila je da bi se posle svakih batina, Princ najiskrenije izvinio. Često je i poklone dobijala. Od cveća, preko čizama i kaputa do nakita. Takođe, neko vreme bio bi najnežniji suprug, koji ju je obasipao pažnjom i činio da se oseća najbitnijom na svetu. Nažalost, ovi periodi su sve kraće trajali i Princeza je postajala sve zbunjenija. Nikad nije bila sigurna kako će se Princ ponašati.

Povremeno je pomišljala da ode negde. Ali gde? Plašila se da će je roditelji osuđivati, jer je ostavila muža. Nije imala stalan posao, i lako bi mogla da završi na ulici bez prihoda. Prijateljicama od stida nije ni pomišljala da se javi. Čak i kada bi pozvala neku od njih, strahovala je da će čuti: „Lepo sam ti rekla, ali ti nisi verovala“. Princeza je mislila kako je sama. Ostala je sama zbog svojih postupaka.

„Ja sam za sve kriva“, svakodnevno joj je odzvanjalo u glavi. Bila je sve nesrećnija i usamljenija. Nije se više osećala ni voljeno ni sigurno. Njen život više joj nije ličio na bajku, ali izlaz nije videla.

I verovatno bi sve ostalo nepromenjeno da jednog dana nije čula kako Princ viče: „Ista si majka! Glupa i nesposobna!“ dok tuče njihovu ćerku jer je odbila da sredi svoje igračke. 

Tada se nešto promenilo. U stomaku joj se javio čudan osećaj, koji Princeza i godinama kasnije nije umela da objasni. Neka neobjašnjiva hraborost. Prvi put posle mnogo godina pomislila je da nije ona kriva za sve. Nije kriva, ali je odgovorna za bezbednost svoje ćerke. Odgovorna je za njenu budućnost. Onaj je mogla da izabere Princa i sada je svesna da je pogrešila. Njena ćerka nije imala izbor, ali moraće da trpi posledice ukoliko se nešto ne promeni. To joj je dalo neophodnu snagu. Nije imala nikakav plan, znala je samo da je promena nužna. Bilo je krajnje vreme. Sutradan je spakovala stvari i napustila stan.

Kada je pozvonila na vrata svojih roditelja, shvatila je koliko se plaši njihove reakcije. Čim joj je majka otvorila, Princeza je briznula u plač i krenula da priča šta se dešavalo svih ovih godina. Nije ni primetila da je komšinica Mica svratila na kafu. Majka je krenula da je teši rečima: „Zar misliš da si jedina koja tako živi?“, i: „Nemoj da dramiš, ne budi sebična i misli na dete“.

Princeza je zaćutala. Možda je Princ bio u pravu kada joj je ponavljao da nikome nije stalo do nje. Ko će nju takvu da voli?

Tada je osetila da je neko hvata za ruku. Zbunjeno je pogledala i videla komšincu Micu kako joj se stidljivo osmehuje. „Razumem kako ti je. Doživela sam slične stvari“. Nakon kraće pauze, sredovečna komšinica ispričala je svoju priču – kako ju je muž tukao, kako je uvek posle toga bio najdivniji čovek, kako je par puta odlazila od njega, ali mu se uvek vraćala (ni sama ne zna zašto), kako ju je okolina osuđivala, kako je krivila sebe, kako je bila usamljena, kako ona nije imala snage da ode jednom zauvek i kako je sve prestalo tek kada je postala udovica. Svoju priču je završila tako što je uzela Princezin kofer i rekla: „Mala soba mi je predugo prazna. Možete da budete kod mene, koliko god da ti je potrebno da staneš na noge“.

Tako je i bilo. Princeza i njena ćerka preselile su se kod Mice. Iako nije odmah imala podršku svojih roditelja, s vremenom su stali na njenu stranu. Princ je prestao da bude deo ove bajke. Ubrzo je Princeza počela da se javlja svojim prijateljicama. Neke od njih pružile su joj podršku, neke nisu ni želele da pričaju o svemu što se dogodilo, a neka prijateljstva je trebalo ponovo izgraditi.

Sve to je manje važno, jer se Princeza posle mnogo godina napokon osećala slobodnom. Počela je da se raduje svakom novom danu. I imala je snagu da započne svoju novu bajku…

Svaka sličnost ove bajke sa istinitim događajima je namerna. Primetićete da ona postaje realnija ukoliko obratite pažnju na važne delove.

A važno je znati da Princeza iz ove priče može biti bilo ko – osoba sa niskim ili visokim obrazovanjem, mlada ili stara, osoba sa poslom ili bez njega, bogata ili siromašna žena, ona uvek sređena ili ona blago neuredna, ona što se uvek smeje ili ona što ni sa kim ne priča…

Važno je znati da i Princ može biti bilo ko – bučan lik iz ulice ili onaj tihi čudak, uspešan biznismen ili građevinar, neko kulturan ili manje kulturan, nežan ili grub…

Važno je znati da oni ni ne moraju biti u braku. Ne moraju ni decu da imaju. Možda žive zajedno, možda su samo u vezi, možda su se tek upoznali…

Važno je znati da nasilne osobe ponekad umeju da budu najnežnije i najbrižnije kada osećaju grižu savesti.

Važno je da znate da čak i ukoliko neko nije nasilan prema vama, ne znači da nije nasilan prema svojoj porodici.

Važno je da znamo da to što neko nema tragove nasilja na sebi, ne znači da nasilje ne trpi.

Važno je da kada vam se neko obrati za pomoć, ne pomislite da je lud ili da laže. Saslušajte i pokušajte da mu pomognete. Možda vi nekome možete biti dobra komšinica Mica. 

Važno je da znati da je ova priča lako mogla da ima tužan kraj.

Važno je ne poverovati u: „Neću više nikad da te udarim“.

Važno je da znaš da možeš sama da stvoriš svoju bajku, da si dovoljna i da zaslužuješ sreću.

Važno je da znaš da nisi ti kriva.

Za kraj, pogledajte oko sebe. Možda neko blizu vas sada doživljava nešto iz ove priče. Možda ste taj neko baš vi. I u tom slučaju potražite pomoć čim skupite dovoljno snage. Uvek se možete obratiti Autonomnom ženskom centru. Niste same.

Autor: Jelena Stojiljković, polaznica Multimedijalne škole novinarstva