O periodu kada su u varošicu na Nišavi premešteni Vlada, Dvor, Skupština i druge važne institucije Kraljevine Srbije, o transformaciji kroz koju je Niš prošao u periodu Velikog rata, ali i o tome kako se danas odnosimo prema njegovom kulturno-istorijskom nasleđu, razgovarali smo sa istoričarem i autorom knjige Zapisi o Nišu i ko-scenaristom filma Niš ratna prestonica Milanom Ranđelovićem.
Silom prilika, Niš je od malog provincijskog mesta narastao do velike ratne prestonice Srbije sa intenzivnim društveno-političkim životom. U kojoj meri su ovi događaji iz Prvog svetskog rata uticali na modernizaciju Niša i porast njegovog značaja?
M. Ranđelović: Veliki uspeh Niša u periodu Velikog rata njegovo je ‘izmirenje’ za dinastijom Karađorđević. Ne treba smetnuti sa uma da je grad, pod patronatom suprotstavljene dinastije Obrenović, praktično četrdeset godina, neprekidno prolazio kroz agresivan ekonomski i infrastrukturni preporod, i to odmah nakon oslobođenja od Osmanlija 1878. godine.
Drugim rečima, Niš je 1914. godinu već dočekao kao sredina navikla na dinamične promene. Nažalost, u prvoj deceniji 20. veka grad je bio diskretno bojkotovan od aktuelnog vladarskog doma, sve dok se tokom Velikog rata Karađorđevići nisu neprosrednije upoznali sa njegovim kapacitetima, potencijalom i ljudima koji su predstavljali njegovu zajednicu. Tek nakon 1918. godine Niš je nastavio sa razvojem koji je zastao nakon Majskog prevrata (1903). A to što je u međuratnom periodu postao sedište Moravske banovine (1929), brojnih privrednih organizacija i ustanova kulture, dokaz je da je i on dobio svoje ‘parče kolača’, kada je modernizacija u pitanju.
Koliko Niš koristi ili ne koristi svoje istorijsko nasleđe, i na koji se način to može promeniti?
M. Ranđelović: Niš je grad koji je u proteklim decenijama izgubio puno zbog neoriginalnosti u prezentaciji. Na to je uticalo par loših rešenja među kadrom koji je vodio (ili i dalje vodi) niške ustanove kulture, nauke, pa i turizma, ali i pojedinci koji nisu dovoljno kompetentni da se bave ovim pitanjem, ali su medijski jako vidljivi.
Ishod je bila gomila publikacija i projektnih predloga zasnovanih na frazi ‘Niš – kapija Istoka i Zapada’ (čime bi mogao da se nazove svaki grad od Istanbula do Beča, uslovno istorijski govoreći).
Zatim, pozivanje bez ikakve argumentacije na niško ‘toplo’ gostoprimstvo (što je ponekad uvredljivo za domaće turiste, jer se u Srbiji svi smatraju gostoprimljivim) i gotovo ponižavajuć prikaz građanskog, postosmanskog Niša kroz vulgarizaciju (najčešće) Sremčevih likova.
Iz nekog razloga, na ovom poslednjem se naročito insistira, iako je filološki dokazano da je niški govor iz ‘Sremčevih’ dana pukim arhaizmima i turcizmima teško rekonstruisati. Srećom, u pomenutim ustanovama uvek je bilo (i sada ima) ponekog direktora-vizionara ili male grupe stručnjaka koji svojim radom produbljuju saznanja o Nišu i plasiraju novine o njemu.
Iako na kraće staze ne izgleda tako, te novine doprinose originalnosti niške istorije, što ga izdvaja i čini privlačnim za turiste. Budućnost leži upravo u saradnji tih stručnjaka unutar institucija, uglednih samostalnih istraživača i privatnih inicijativa, kao fuzije resursa, dobrih ideja, ambicije i, pre svega, kompetentnosti. Ukoliko se u budućnosti još više budu poštovali ovi faktori, moje iskustvo predviđa mnogo veće interesovanje za Niš ne samo u inostranstvu, već i u zemlji.
Kakvo je, prema vašem mišljenju, interesovanje građana i lokalne samouprave kada je u pitanju valorizacija kulturno-istorijskog nasleđa grada?
M. Ranđelović: U Nišu je uvek bilo dobre volje da se priča o istorijskom nasleđu razradi, bez obzira da li se ima para ili zna/ne zna kako. Ono što je problem jeste način na koji se tome pristupa.
Istorijsko nasleđe grada, koji kao živa zajednica postoji gotovo dva milenijuma, ne zaslužuje priču koja se svodi na to da je Konstantin Veliki rođen u njemu i da se u njemu jedu najbolji ćevapi ili burek.
Da bi se otišlo dublje i bolje od toga neophodno je formirati stalna tela i multidisciplinarne timove koji će na pragmatičan i vidljiv način raditi na podizanju svesti Nišlija o njihovom istorijskom nasleđu, bez ikakvog oscilovanja u svom radu zbog uticaja mandatnih političkih trendova.
Tek onda možemo očekivati veću pažnju republičkih ustanova prema stvarima koje se dešavaju ovde. Kada govorimo o državi, treba biti fer i reći da nije uvek istinita ona priča o njenom maćehinskom odnosu prema Nišu. Puno toga moguće je uraditi i bez njene podrške, sa mogućnostima i kapacitetima koji su Nišu već na rapolaganju. Narodski govoreći, ‘uz pomoć štapa i kanapa’.
Ako su finansije u pitanju, češće umrežavanje većeg broja ustanova u Nišu već se dokazalo kao uspešna matrica za realizaciju zajedničkih projekata. Tu su i evropski fondovi. Dobro je poznato da su brojne francuske ustanove u poslednjih deset godina pokazale dobru volju da doprinesu očuvanju i promociji niškog istorijskog nasleđa.
Niš ima sreću da su mu dostupni iskusni i priznati istraživači starije i srednje generacije. Njihova saradnja sa mlađim (i akademski priznatim) snagama, za kratko vreme dala bi brojne projektne predloge koji bi snažno, u pozitivnom smislu, uticali na svest Nišlija o svom gradu. I sam projekat Niš ratna prestonica predstavlja upravo jednu takvu saradnju.
Prilikom izrade scenarija korišćeni su delovi vaše knjige u pripremi „Zapisi o Nišu“. Iako građanima često izgleda drugačije, o istoriji se stalno može istraživati i dolaziti do novih saznanja. Kakva je recepcija vašeg rada u stručnoj javnosti i među čitalačkom publikom?
M. Ranđelović: Na ideju o ‘Zapisima o Nišu’ došao sam 2008. godine, kada sam, tada kao istoričar niškog Narodnog muzeja, boravio u Francuskoj, upravo se usavršavajući u promociji lokalne kulturno-istorijske baštine. Boravak tamo naveo me je na zaključak da je istorijsku baštinu moguće plasirati komercijalno, a da se pritom zadrže svi elementi naučnosti.
Sledeći tu ideju, priredio sam više stotina narativnih tekstova o Nišu, sa puno zanimljivosti i propratnih podataka, i time pod jednim naslovom učinio istorijsku građu o Nišu sagledivom. Na dve stvari sam naročito ponosan: Niš je, pored Istanbula, Soluna i Beograda, jedini grad na Balkanu koji je dobio ovakvu ediciju. Druga je to što edicija za tri godine nije dobila nijednu negativnu kritiku stručne javnosti.
Kako mi je rečeno, druga knjiga iz edicije prvi je istoriografski naslov o Nišu koji je posle 30 godina imao svoju promociju u našoj prestonici. Treću knjigu, koja je u tehničkoj pripremi, čine lična svedočanstva ljudi koji su boravili u Nišu za vreme Velikog rata.
Propratni mehanizmi koji popularizuju ovu ediciju (kao što su Fejsbuk grupe ‘Zapisi o Nišu’ i ‘Osmanska istorija Niša’) za kratko vreme stekle su veliki broj članova, a ubrzo je pokrenuto i desetak grupa koje objavljuju slične sadržaje ili generišu tekstove sa pomenutih grupa. Na osnovu toga stiče se utisak da je Niš možda najzastupljeniji srpski grad u lakim promotivnim formatima koje nude društvene mreže.
Prema tome, možemo zaključiti da je za Niš pronađena odlična matrica koja će njegovo istorijsko nasleđe učiniti medijski još privlačnijim i originalnijim. Niš ratna prestonica, plod niškog Media i reform centra i grupe baštinara, predstavlja dobro proračunat nastup i razmišljanje u ovom pravcu, te je njegov prijem u javnosti gotovo izvestan. Kakav će biti? Ja sam optimista.
„Naša želja je da realizujemo film o gradu, onom od pre sto godina, koji sticajem okolnosti postaje prestonica Srbije, ali i ovom današnjem, koji sto godina kasnije i dalje traži svoj značaj na mapi Srbije i Evrope. Pokušavajući da prevaziđemo vremensku i prostornu distancu između dve slike grada, opredelili smo se za postupak u kome ove dve projekcije Niša dovodimo u istu ravan, sa željom da gledaocu istorijska zbivanja iz tog vremena učinimo bližim, a poruke onog vremena jasnijim“, kaže reditelj filma Vladimir Đorđević.
Dokumentarni film Niš, ratna prestonica u Prvom svetskom ratu realizuje se u produkciji Media i reform centra Niš, a uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Završetak snimanja očekuje se do kraja godine.
