Dr Ivajlo Ilijev – Vreme je za ogroman reset života

Posledice izolacije će tek biti vidljive; Photo by Sasha Freemind on Unsplash

Izolacija koja dugo traje i strahovi sa kojima se suočavamo tokom pandemije neminovno će ostaviti posledice na psihičko zdravlje kako pojedinca, tako i čitavog društva. Ono što naš narod čini specifičnim jeste situacija u kojoj već dvadesetak godina živimo u iracionalnim okolnostima, tako da smo vremenom stekli neku sposobnost da se brže adaptiramo na nove okolnosti, smatra dr Ivajlo Ilijev, psihijatar i psihoterapeut u centru Anima plus Niš.

Vidim da su se kafići otvorili, što jeste neki omaž životu, ali mi inače volimo da preterujemo, u psihologiji našeg čoveka ponekad nedostaje mera. Još uvek se situacija nije mnogo promenila, jer nemamo informacije o kolektivnom imunitetu, ali verovatno u čoveku postoji neka potreba za buntom, koji je ovde još više potenciran možda i načinom na koji su informacije dolazile do nas. Verovatno taj bunt podstiče ljude na ponašanje bez neke mere“, kaže dr Ilijev i upozorava da društvo nikako nije došlo u poziciju da se u potpunosti vrati u normalu.

On smatra da ćemo posledice ove pošasti u psihološkom smislu tek osećati predstojećih meseci, a da će psihijatri, psihoteraperuti i psiholozi naročito imati posla, jer su se, kako kaže, psihološke odbrane već dosta istrošile, a to se vidi po broju pacijenata koji ih već kontaktiraju.

Mi smo društvo koje je na neki način dosta istrošeno i raspolućeno porukama dobijenih od vlasti i jednim lošim kulturološkim modelom, zbog koga smo gotovo zombiran narod. Te poruke približavaju nas suštinskom, primarnom strahu, a to je strah od smrti. Svi ostali strahovi su modifikovane varijante ovog bazičnog straha. Ova situacija specifična je po tome što su ljudi uglavnom bil izolovani od drugih ljudi. Kada je bilo bombardovanje, ljudi su se udruživali i u nekoj grupi tražili smisao. Ovde su bili otuđeni i morali su da se suoče sami sa sobom, čak i više nego što su bili spremni“, kaže ovaj psihijatar i dodaje da su mnogi morali da demistifikuju odnose sa najbližima, jer su sve ovo vreme bili upućeni jedni na druge više nego inače.

Strah od smrti je, upozorava naš sagovornik, otvorio neke patološke pakete, koji su čučali u ljudima.

Sve više poziva dobijamo od starijih ljudi, jer su oni u nekoj završnoj fazi života, pa je još više aktiviran strah od konačnog odlaska. Kod mlađih ljudi će teže biti onima koji su u početku negirali ceo problem, jer su to koristili kao odbranu. Sada se suočavaju sa onim od čega su bežali“, upozorava dr Ilijev.

On smatra da je tokom pandemije malo ljudi koristilo konstruktivni pristup ovom problemu, bilo je ili negacije ili panike, to su bila dva dominantna pristupa.

Mi nemamo samosvest zapadnog čoveka, ili ljudi iz Skandinavije, da imamo zdravstvenu i mentalnu kulturu, pa donekle razumem vlast koja je morala da na neki način preuzme kontrolu. Ali mislim da su to uradili ponekad nezgrapno. Ovo je dovelo čoveka u poziciju da shvati da mora da se napravi jedan ogroman reset u svim segmentima života, od psiholoških, preko stilova života, do toga da se možda okrećemo i nekim novim vrednostima“. 

Strah od smrti polako zamenjuje strah od ekonomske propasti

U akutnoj situaciji, kada društvo nije imalo nikakve informacije o tome koliko je virus smrtonosan, bio je dominantan strah od smrti. Realnost je sada otvorila neke druge okvire, a samim tim i strahove, pa su nastali strah od ekonomske propasti, budućnosti, pa čak i strah od straha.

Cela ova situacija upućuje nas na to da će mnogi ljudi morati da menjaju stilove života, odnosno nešto što je u svetu i dovelo do ovih turbulencija. Mi smo nekada krili neke svoje nedostatke kupovinom, kompulzivnim konceptom putovanja, jer ljudi danas putuju i kada treba i kada ne treba, pošto su na taj način bežali od sebe. Tu dolazimo i do jednog posebnog straha, a to je strah od samoga sebe. Ljudi nisu stigli da upoznaju sebe, bežeći u interakciju, putovanja, čak i u posao u nekom segmentu, a u stvari su bežali od sebe“.

Dr Ilijev objašnjava i kako protesti, koji su aktuelni u našoj zemlji, utiču na ljude i kako ih je zapravo izazvao koncept odsustva humanih pravila igre.

Sa jedne strane imamo proteste šerpama, što predstavlja pobunu običnog čoveka koja je delimično strukturisana, delimično difuzna, ima neka svoja opravdanja i verovatno je vapaj za promenama koje su neophodne našem čoveku i narodu. Sa druge strane imamo neki odgovor bakljama. Mislim da ta politička polarizacija u zemlji, koju nažalost podgrevaju neki akteri političke scene, još više u ljudima budi neizvesnost, strah od budućnosti i strah od sadašnjosti na neki način“.

Prema njegovom mišljenju, čitava pandemija može da se posmatra na dva načina – kao vrsta kreativne pauze (i bilo bi dobro kada bi je ljudi tako doživeli), i kao simbolična zaglavljenost savremenog čoveka.

Ovo je znak da društvo treba da se okrene pojedincu i da ne postoji ništa bitnije od toga. Podseća nas da iz ovog jauka možemo da uđemo u prostor u kome ćemo se okrenuti boljem čoveku i gde ćemo biti manje uplašeni. Čovek koji živi u strahu podložan je svim vrstama bolesti, čak i virusima. Ovo može da bude trenutak da svi pojedinačno učinimo nešto za svoje živote i da vidimo šta nam je višak. Da shvatimo da ništa nije bitnije od ljudskog zdravlja, a da bi se čovek osećao zdravim, treba da se okrene vrednostima koje smo gotovo zaboravili, a to su vraćanje kulturi, duhovnim vrednostima, i repozicioniranju u kome ćemo biti okrenuti životu, a ne smrti“.