Godine 1959. raspisan je novi konkurs. Prva nagrada nije dodeljena, dok su dve ravnopravne druge nagrade podelili Mihajlo Mitrović, arhitekta iz Beograda i Ivan Sabolić, vajar iz Zagreba. Konačni izbor pobedničkog rešenja usledio je posle razrade oba projekata po predlogu žirija. Vodeći naročito računa o tome da spomenik po svojoj izražajnosti treba da predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost, žiri je posle višemesečne komunikacije sa oba drugonagrađena autora doneo odluku da prihvata rad vajara Ivana Sabolića i njegovih saradnika, kako u pogledu samog spomenika, tako i u pogledu urbanističkog rešenja celog Bubnja. Taj rad je bio predstavljen u obliku arhitrava velikih dimenzija, sa reljefom. Međutim, pregovori o konačnom izgledu spomeničkog kompleksa, nisu ni tada mogli da se okončaju. Kako je obezbeđen samo deo potrebnog novca, od autora je zatraženo novo rešenje. Ivan Sabolić je krajem 1961.godine predložio tri idejna projekta.
Od sva tri rešenja Ivana Sabolića odabrana je treća- kompozicija tri pesnice. U toku izgradnje spomenika na Bubnju, tada četrdestogodišnji zagrebački vajar Ivan Sabolić, koji je studirao, a zatim i predavao na Akademiji u Zagrebu, je često boravio u Nišu i neposredno učestvovao u svim fazama realizovanja svoje ideje.
Prema ugovoru sklopljenom u prvoj polovini jula 1960. vajar Sabolić se obavezao da tri godine kasnije, do 7. jula 1963. godine završi spomenik i „preda ga narodima ovog kraja i čitave južne Srbije koji ga podižu kao simbol borbe i pobede iz Drugog svetskog rata“.
