„Kada govorimo o kulturi sećanja, nakon sedamdeset i pet godina od oslobođenja u Drugom svetskom ratu, grad Niš je trebalo da podigne neko spomen obeležje na dobre komšije kojih više nema. Kako to nije učinjeno, kultura sećanja se razvodnila i nestala. Ako pričamo o stradanju Jevreja samo 27. januara, onda smo i mi zakasnili, ako pričamo svaki dan ili jednom nedeljno – to jeste kultura sećanja. Ako se samo na jednom školskom času uči o Holokaustu i stradanju šest miliona Jevreja – teško da postoji kultura sećanja. U Nišu, ona ne postoji“, kaže predsednica Jevrejske opštine Niš Jasna Ćirić.
Sistematski držvani progon i genocid nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj i njenim državama-satelitima, Jevreji na hebrejskom nazivaju „šoa“ (nesreća). Stradanje Jevreja, Holokaust, tokom Drugog svetskog rata okončano je 27. januara 1945. godine kada je sovjetska Crvena armija oslobodila ozloglašeni koncentracioni logor Aušvic. Ovaj dan oslobođenja uzet je i za datum kada se obeležava Dan sećanja na žrtve Holokausta.
Jevreja u Nišu, prema prvim zapisima, ima još od 1695. godine. Njihova brojka, kako navodi Jasna Ćirić, kretala se do šest stotina članova zajednice, do svega njih sedmoro nakon Drugog svetskog rata. Danas Jevrejska opština Niš broji trideset i jednog člana. Naša sagovornica navodi da nema diskriminacije, ali da joj nije nimalo ugodno kada vidi grafit „Živela Krv i Čast“ na zgradi Pošte i nacističke grafite širom grada.
Niški Jevreji – savesni građani
Ove godine se obeležava 75 godina oslobođenja Niša, a još uvek imamo grafite iza kojih stoji nacistička ideologija koja je i vršila genocid nad Jevrejima. Sa druge strane, Niš je grad u kome Jevreji žive gotovo četiri stotine godina. Otkud Jevreji u Nišu?
Kada pratimo istoriju i gledamo na njihove migracije uslovljene Španskom inkvizicijom, oni su u nekom momentu stigli u Niš. To su bili sefardski Jevreji koji su dolazili putevima preko Turske i Bugarske u Niš, ili iz Italije do Bosne, neki su dolazili iz pravca Dunava. U Nišu je bila velika zajednica, a onda se smanjivala raznim ratovima. Pred Drugi svetski rat je bilo oko četiri stotine Jevreja u Nišu.
Dakle, Jevreji su došli u Niš za vreme Osmanlijskog carstva. Kakav je bio položaj Jevreja u Nišu?
Turska vladavina se odnosila prema Jevrejima kao i prema drugima – bilo je i zabrana, dozvola, ali bili su uglavnom ravnopravni građani. Kao i svugde, i Jevreji Niša bili su duboko asimilovani gde su boravili. Držali su se zakona, pravila i bili su, kako bi se to danas reklo, savesni građani.
I nakon odlaska Turaka i oslobođenja Niša 1878. godine, Jevreji su bili ravnopravni građani Niša.
Osim jevrejskog groblja koje je nepristupačno, Davidove ulice u kojoj se nalazi i zgrada sinagoge i Jevrejske sobe u Logoru Crveni Krst – ne postoji dovoljno tragova o životu Jevreja u našem gradu. Gde su živeli Jevreji u Nišu?
Pre Drugog svetskog rata, većina niških Jevreja bila je u Jevrejskoj mali koja se nalazila na levoj strani Nišave između dva mosta, Tvrđavskog i Kamenog. Tu je bila sinagoga i rabinova kuća, obredno kupatilo, jevrejska škola, tako da je većina Jevreja bila skoncentrisana u centru grada.
Čime su se bavili Jevreji u Nišu?
Bilo je lekara, bankara, pisaca, dobrovljaca u ratovima. Na Banjskoj rampi postoji spomenik na kome stoje imena desetoro učesnika Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.
Pre svega su bili dobre komšije i dobri građani kojih se danas, nažalost, ne sećamo.
Stradanja niških Jevreja
Jevrejska zajednica je svoj život gradila u Nišu – imala je kulturno-umetnička društva, pevački društvo “David”, fudbalski klub “Cion”. Koliko je dolazak Adolfa Hitlera i nacional-socijalista u Nemačkoj uticao na odnos većinskog stanovništva prema svojim komšijama Jevrejima?
Bez podilaženja bilo kome, Jevreji su bili asimilirani u gradu i imali dobar odnos sa većinskim stanovništvom. Sa druge strane, da li su oni videli nadolazeće zlo – ne umem da kažem, ali svako je bio priča za sebe. Jevreji su se pridržavali svega i verovali vlastima.
Dolaskom okupacionih snaga, svi zakoni koji su važili za Treći rajh – važili su i za Srbiju. U oktobru 1941. uredba je glasila da moraju da se prijave novim vlastima. Koliko je bilo Jevreja u Nišu tada?
Bilo je oko četiristo Jevreja u Nišu. Međutim, treba napomenuti da je okupacijom Kraljevine Jugoslavije, u tom jednom stampedu ludila, u Niš došli Jevreji iz svih krajeva zemlje, kao i izbeglice iz Češke i Slovačke, Austrije. Među Jevrejima koji su rat dočekali u Nišu, bilo je i onih koji su imali dozvole za odlazak u Palestinu, onih na proputovanju koji su se zatekli tada u gradu.
Sve jevrejske izbeglice koje su Nemaci zatekli u Nišu, njih oko stotinu pedeset, odvedeni su u Kuršumlijsku banju odakle su ih vratili za NIš i ubili.
Šta se desilo sa niškim Jevrejima tokom rata?
Nemci su prvo ušli u Sinagogu, uništili kompletnu dokumentaciju. dakle knjige rođenih, venčanih i umrlih, zapise i spise, i od sinagoge napravili konjušnicu. U Hotelu Park je bio poziv da se muški članovi jevrejske zajadnice od četrnaest do šezdeset pet godina jave nemačkoj komandi koja ih je slala na prinudni rad. Nakon rada, Jevreji bi se vraćali kućama i vraćali se svakodnevno da rade. Ubrzo nakon toga Nemci su počeli da ih lageruju u Logor Crveni krst. Odatle se ni jedan Jevrejin nije vratio.
Da li je bilo pokušaja većinskog stanovništva da zaštiti svoje komšije Jevreje?
Nekoliko Nišlija je i nagrađeno Medaljom Pravednika. Mika Aradžija je spasao jednu porodicu, gospođa Zora Budžić je spasila jednu porodicu. Ostali su pomagali koliko su mogli i znali, a nekoliko jevrejskih porodica iz Beograda krilo se u Nišu pod lažnim imenima.
Šta je Medalja pravednika?
Svi Pravednici su oni ljudi koji su tokom Drugog svetskog rata spasili makar jednog Jevrejina. Država Izrael je 1963. godine uvela Medalju Pravednika za sve one koji su spašavali Jevreje širom sveta. U Srbiji ih ima oko sto četrdesetak, uglavnom porodica koje su spasavale Jevreje pojedinačno ili porodično.
Neznanje koči kulturu sećanja
Koje su mogućnosti da više pričamo o stradanju koje je bilo usmereno na istrebljenje?
Prosveta bi trebala da uvede veći fond časova na kojima će se pričati o Holokaustu. Država Izrael ima program sa Ministarstvom prosvete da nastavnici istorije i svi drugi zainteresovani borave desetak dana u Jad Vašemu i proučavaju Holokaust. Nisam osoba koja prati šta se radi, ali sam upoznata da se organizuju seminari, a sa jednom grupom dece sam snimala i film o niškoj jevrejskoj porodici. Šta se posle dešavalo? Ne znam. Ako je neko vas obučio u Izraelu da pričate o Holokaustu, ne možete pričati samo 45 minuta i samo 27. januara jer je potrebno više kako bi neko dobio svest šta se sa Jevrejima dešavalo.
Trenutno je u procesu revizija istorije kako u Srbiji, tako i u Evropi. Koliko je ta revizija opasna za jevrejsku zajednicu u našoj zemlji i našem gradu?
Svaka priča ima dva kraja. Gledajući televiziju, slušajući i čitajući vesti objašnjavala sam skoro jednom čoveku da osećam veliko nadolazeće zlo. To može da se odnosi i na desnicu koja jača, može da se odnosi na klimatske promene, jednostavno nisam umela da objasnim na šta tačno mislim, a mislim na sve. Takav osećaj imam zadnje dve godine. Retko šta mi se sviđa, a kada govorim islkjučivo o jevrejskom svetu – imam knedlu u grlu.
Da li takav osećaj imate i kada razgvoarate sa svojim sugrađanima ne-Jevrejima?
Ne, ovo je više utisak kada čitam vesti šta se dešava sa Jevrejima u Americi, Engleskoj, Francuskoj, kada čujem koliko se ljudi odatle iseljava za Izrael. Nemamo naočari koje bi nam omogućile da vidimo da li nas opet nešto čeka ili opet stavljamo ruku „neće nas opet da dotakne to“. Nadam se da se varam.
Sa druge strane, u Nišu nema dovoljne svesti o tome jer se nije pričalo dovoljno. Oni koji su se sećali svega toga, umrli su. Eto, ja sam imala dobru saradnju sa udruženjem Stari Niš i časopisom Niški vesnik u kome smo u svakom ili svakom drugom broju objavljivali neku priču o Jevrejima. Ta kultura sećanja negovala se kroz predavanja o nekim značajnim Jevrejima nekoliko puta godišnje. Danas apsolutno nema ništa. Ko se seća jevreja? Niko. Šta je sa našim grobljem? Zatvoreno i ne možemo da uđemo na nešto što je proglašeno za kulturno dobro. Osamdeset godina je dug period i ako se ljudima ne priča o tome, neće imati svest. Čisto neznanje je u pitanju. Ništa drugo.
Da li je moguće podići svest i samu kulturu sećanja u Nišu?
To je već stvar države, prosvete. Možemo početi prvo dizanjem spomenika kao sećanje na kolektivno strandanje jednog naroda.
Treba stalno pričati, pa će makar deset procenata ljudi da ima spoznaju i kulturu sećanja. Ne svaki dan, ali ta priča mora da ima svoj kontinuitet. Pričam o stradanju Jevreja četrdeset godina i mislim da nisam još sve ispričala. I to samo o Jevrejima Niša i nešto malo o Jevrejima u Bosni odakle je i moja porodica došla u Niš. Sve što radim, radim besplatno. Skoro sam objavila tekst i o Jevrejima Prokuplja o kojima niko nije pričao.
Zašto je potrebno sećati se?
Za sećanje je prvo potrebno naučiti kako bismo imali spoznaju o tome. Džaba se mi sećamo, ako ne znamo čega se sećamo. Džaba se mi sećamo samo pred 27. januar ako ne pričamo tokom godine o tome. A temu za priču možemo naći uvek.
Da li će onda grafiti biti obrisani, a novi se ne pojavljivati?
Kada budemo naučili i shvatili kakvo je to zlo – okrečićemo i grafite koji su po celom gradu.
Ako kod nekog bilo šta razvijemo – biću sretna.
