Svake dve nedelje nestane po jedan jezik, navodi Odbor Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko). Trenutno u svetu postoji između šest i osam hiljada jezika, a oko dve hiljade i sedamsto, uglavnom plemenskih jezika, pred izumiranjem je. Svega nekoliko stotina jezika koristi se u zvaničnoj komunikaciji i na njima je moguće obrazovanje. Kako bi se obratila pažnja na ugrožene jezike i kako bi promovisala višejezičnost i multikulturalizam, Skupština Ujedinjenih nacija je 2002. godine ustanovila Međunarodni dan maternjeg jezika i kao datum obeležavanja odredila 21. februar u sećanje na borbu za priznavanje bengalskog jezika kao jednog od zvaničnih jezika u Pakistanu.
Iako se tvrdi da je svakim danom sve ugroženiji, srpski nije ni blizu Uneskove liste, navodi lingvista i docent na Departmanu za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu dr Branimir Stanković. Jedna od teza je da digitalne tehnologije ugrožavaju jezik, ali naš sagovornik odbacuje tu mogućnost:
„Živimo u doba neobične, sveopšte komunikacije i nemoguće je porediti ga sa onim od pre tridesetak godina, kada su postojala samo dva televizijska kanala. Jezik, pre svega u domenu fonda reči, mora da se menja jer se menjaju potrebe govornika, a pošto smo ušli u digitalno doba, i jezik je na neki način ‘digitalizovan’“.
Bespotrebna upotreba stranih slova, nestandardizovane skraćenice, pisanje bez razmaka i jasne svesti o granicama reči ili težnja da izraz bude ekonomičan – pojave su koje mogu da se prate od samog početka pismenosti.
„To nisu pojave vezane samo za moderno doba. U najstarijem ćiriličnom zapisu kod nas, Miroslavljevom jevanđelju, nema razmaka između reči, postoje title iznad teksta koje ukazuju na skraćenice, ali one nisu bile u potpunosti standardizovane i jedna ista reč ili sintagma mogla je biti napisana skraćeno na puno načina, a nepotrebno se koriste i neka grčka slova – poput omege, iako je već preuzeto omikron. Svejedno, i tada i danas moguće je bez dvosmislenosti pročitati ovaj dragoceni dokument naše pismenosti“, ističe docent Stanković.
Preuzimanje stranih reči ni na početku pismenosti kod Starih Slovena nije moglo biti izbegnuto, već se nametnulo kao najjednostavniji oblik za usvajanje novih, hebrejskih i starogrčkih koncepata. Jezik se od tada nesumnjivo promenio, i gramatički i leksički, ali se ništa nije promenilo u vezi sa jasnim identitetom generacijâ govornika da pridaju ovoj jezičkoj zajednici. Slično, ne postoji razlog da se zbog reči stranog porekla, koje se redovno adaptiraju gramatičkim i fonološkim obrascima našeg jezika, strahuje da ćemo progovoriti drugim jezikom. Naš sagovornik kaže da je sasvim prirodno da se jezik menja u skladu sa potrebama ljudi koji ga govore.
„To je filozofsko pitanje – kao kada bi se kupio auto i menjao svaki deo ponaosob, do potpune fizičke promene, ali je on i dalje registrovan pod istim tablicama. Da li je to isti auto? Na takav način bi se i hipotetički jedan jezik mogao potpuno promeniti u pogledu fonda reči koje koristi, ali ako one i dalje podležu pravilima tog jezika, i lingvisti i govornici bi taj jezik i dalje identifikovali kao isti. Pritom, ne postoji zabeležen ovakav slučaj i jedan deo leksema, koje nazivamo zatvorenim klasama, vrlo retko biva zamenjivan stranim rečima. Tako, ne očekujemo da se ovo desi sa pomoćnim glagolom ‘biti’, zamenicom ‘ti’ ili predlogom ‘ispred’“, pojašnjava on.
Leksičke i gramatičke promene u jeziku se podrazumevaju i nisu rezultat bespotrebnog kvarenja, već nužnog oblikovanja potrebama govornika, te se apeli za „negovanjem ispravnog govora“ čine prevaziđenim i nalikuju sablažnjavanju akademizmanad modernim umetničkim izrazima:
„Potpuno je prirodno da se i jezik, kao i svaka društvena, civilizacijska tekovina, menja. Menjaju se potrebe govornika i svaki jezik i jezički varijetet je savršen, jer savršeno odgovara komunikacijskim potrebama jezičke zajednice koja ga vaja”“.
Teza da smo sve nepismeniji je verovatno netačna, tvrdi Stanković i kaže da je danas samo javnosti dostupnija svačija privatna komunikacija, za razliku od pre tridesetak godina, kada su se sigurno pisale “nepismene” poštanske razglednice, nedostupne svačijem oku – danas se nečije nabrzinu otkucane reči mogu videti svuda, od sms servisa na nekim televizijama, pa do interneta i društvenih mreža, te dodaje da to neće nikako degradirati ili ugroziti standardni srpski jezik.
Jezik juga Srbije između nauke i ideologije
maternjijezik.wordpress.com
Jezik je, van nauke, uglavnom pod velikim uticajem ideologije, tvrdi docent Branimir Stanković. Međutim, kada ključno obeležeje jezika bude ideja o identitetu – prestaju bilo kakvi naučni kriterijumi.
„U ovom trenutku je moguće da jedan isti varijetet Srbina, Hrvata ili Bošnjaka žitelja Sarajeva svako od predstavnika ova tri narod naziva drugačije iako je to jezik sa potpuno istim karakteristikama. Svako od njih ima lingvističko pravo da svoj jezik naziva određenim imenom, što je besmislena situacija sa aspekta lingvistike, budući da nauka pokušava da dođe do nekih objektivnih kriterijuma klasifikacije“, pojašnjava Stanković.
Sa druge strane, navodi da za srpske lingviste može predstavljati veliki problem nazivati krajnji jugoistični govor torlačkim jezikom, a ne prizrensko-timočkim dijalektom, iako u lingvistici termin „jezik“ predstavlja bilo kakav oblik komunikacije.
„Govornici na jugu Srbije identifikuju se sa srpskim jezikom, onim vukovskim, ali i imamo identitet zasnovan i na prizrensko-timočkom dijalektu. Sa druge strane, muči nas problem niskog samovrednovanja, jer smo uvereni da smo „nepismeni seljaci s juga“. Mislim da je veći problem od stavova ostalih govornika srpskog o nama naše mišljenje o nama samim, što često vodi manje ili više veštom prelasku na tzv. beogradski govor”, navodi naš sagovornik.
Francuski sociolog obrazovanja Pjer Burdje jezik naziva kulturnim kapitalom, pokazujući da društvene elita drži monopol nad ovim tržištem i sama određuje vrednost jezika i varijeteta na tržištu. To je, pojašnjava Stanković, i jedini ralog zbog čega su neki dijalekti obeleženi kao “ispravni”, a drugi kao “neispravni”, pa će tako u javnim obraćanjima neko sa juga biti prinuđen da koristiti jezički standard, a sve u cilju stvaranja lepše slike o sebi kod sagovornika.
„Sa druge strane, u Italiji ili Norveškoj se regionalni dijalekti favorizuju i normalno je da se u parlamentu govornici obraćaju na svom dijalektu, te da postoje mediji na dijalektu i da je čitava atmosfera otvorenija za regionalnu različitost. Zanimljiv je, tako, i onaj grafit u Splitu koji je podigao buru, a glasi „Mrzin školu i Srbe“. Za čakavce je karakteristično upravo ovo finalno „n“ umesto „m“, kao u reči „mrzin“. Čakavski čini pozitivan deo identiteta ovih govornika, koji ima i najdužu književnu tradiciju. Prema tome, napisati grafit na dijalektu predstavlja i čin izražavanja nekakvog lokalnog ponosa. Ukoliko za to ne postoji naročiti razlog u samoj sadržini poruke, Srbin sa juga verovatno ne bi napisao grafit na dijalektu. Tu je problem naše vrednovanje nas kao govornika i drugih govornika“.
Za razliku od naše zemlje, u Hrvatskoj je normalno da se na radiju ili televiziju čuju čakavica ili kajkavica, koje oni ljubomorno čuvaju. Ideju o mediju na lokalnom dijalektu u Srbiji docent Stanković uzima sa rezervom:
„Mi to već donekle imamo u niškim medijima, gde u razgovornim emisijama možemo čuti taj naš govor. Nažalost, uvek postoji opasnost da bi medij na lokalnom dijalektu posto predmet ismevanja, te da ni sami govornici u početku ne bi mogli da prate takve medije bez smeha ili podsmeha. Možda ovo treba imati na umu za neku budućnost, a da zasad osvešćujemo sebe da naš dijalekat i mi kao njegovi govornici nismo manje vredni“.
Manju vrednost u očima nekog u Beogradu, ali i Nišu, dodaje, imaju i oni vrhunski stručnjaci koji ne koriste standardni jezik. Naš sagovornik navodi da je to neka vrsta jezičke diskriminacije, koja ima veze i sa našim pogledima na svet.
„Ako gledamo lokalnu televiziju na kojoj gostuje profesor sa Ekonomskog falulteta i on počne da priča dijalektom – nažalost, nećemo vrednovati njegove ekonomske veštine na osnovu toga šta priča, već kako priča, i verovatno će se javiti pretpostavka da ta osoba nije stručna. Potrebno shvatiti da nije neophodno da neko poznaje visoki jezički stil da bi bio ekspert u potpuno drugoj oblasti“, zaključuje Stanković i dodaje da se nada da će jednog dana biti potpuno normalno da se poslanik iz Niša u Narodnoj skupštini obrati na svom dijalektu, a da to nema negativne asocijacije.
Pročitajte i…
Jezik juga nije ružan i neispravan
Stereotipi o „južnjacima“ i njihovom govoru